Slutnje

U sobi, senke se roje

Oko mene stvara se praznina

Iz tišine, dopiru nerazumljive reči koje neću da čujem

Slutnje su bezoblična čudovišta straha

Mi se bojimo da izgovorimo glasno ono što nas muči

Dani su beskrajni a toliko prazni

Osetiš svoju prolaznost u svakome udahu

Ni sebi ne priznajem da se plašim

Svet spolja je tako leden

Po stazama, sada bez lišća, odjekuju kopita Krunisane smrti

Obučen, čekam poziv koji ne dolazi

Bez smisla, mi umiremo

Bez ljubavi mi venemo

Kako izgraditi autoritet, pokaži mi kako?

Ćujem kako viče, a moja usta su poput usta mutavca

Postoje deca koja ne žele da odem

Neka druga su me već zaboravila

Slutim da je ovih drugih više

U starim fotografijama ostao je zarobljen trenutak isčezle sreće

Trenutak kada se moglo i moralo drugačije.

Svakog dana sam prolazio pored njegovog groba

I gušio neisplakane, muške suze što škrto teku, a padaju u potaji

Za jednim mrtvacem i drugim, za kojega sam odavno mrtav.

U mraku nema razlike između crne kapije i noći same

Padala je sitna, hladna kiša

Slutim da je zaborav pao na onaj trenutak i na sve trenutke koji su mogli biti

Ponekad se osetim kao stvar, kao opušak na ulici života

Bespotreban, nošen vetrom

Nekad sam imao zlatnu busolu

Nekako, usput, izgubio sam je

U praznini, u tišini, ja slušam jezik koji ne mogu da razumem

Ali slutim, slutim, da shvatam.

Dotle

samo

slutim

I

ćutim

Stefan Brezar