Gde se ne nalazimo

Rekla sam joj
Naježim se na spominjanje predgrađa
Suzdržala se od pravljenja grimase
Odgovorila mi- moja devojčica tamo ima detinjstvo i sve je mirno
Požurila sam s objašnjenjem:
O mojim uspomenama je reč
Ja zapravo nikada tamo nisam prošetala
Sećam se jednog polja suncokreta koje se pružalo u nedogled, kao da se ogleda u oblacima
I kako je grad treperio u daljini.
Ali, ja nikada nisam prošla tuda.
Sećam se sobe u senci po kojoj hodam na prstima, pazimo kako zatvaramo vrata i šapućemo.
Nedostatak svetlosti olakšao je, valjda, da zažmurim na prljavštinu,
Kako sam se sa lakoćom navikla na mrak
Da ne ispadnem uobražena,
rane lakše zarastaju ako se samopovređuješ (ironija)
Sećam se kako naslonjena na prozor grlim drveće, loveći tragove neba među granama.
Negde pred novu godinu donela sam sveće koje su mirisale na cimet i vanilu, da olakšaju disanje.
Sećam se kako u ogromnoj staroj torbi dovlačim knjige, kako se čudim što mi nije hladno, dok veje, ostavljajući sve pročišćeno.
Proleća i pogleda koji me ispitivački odmerava do ožiljka na čarapi, prkosno izvirelog iz baletanke. Proleća u kojem se smrzavam.
Predgrađe je za mene bilo pokušaj da se izmašta ljubav kao sinonim za svejeureredu i život ima smisla, obojen trpljenjem.
Posle kojeg ostaje pretresanje sposobnosti zaborava…

Sećam (li) se…?

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s