Kako razgovaram(o) sa M. Pantićem ( Kada me ugleda ono što tražim)

Tražila sam novobeogradsko leto, ne na Novom Beogradu, već u zemunskoj biblioteci. Na polici je, od M. Pantića, ostala samo jedna knjiga- Kada me ugleda ono što tražim. Kao božanska intervenicija, to čuveno deus ex machina ili demonsko poigravanje. Ili oba pomalo. Tražila sam novobeogradsko leto da me podseti na ona leta, duga i pusta u kojima je još imalo smisla iščekivati jer se život pružao pred nas kao nešto nepregledno i nepoznato, onako kako su se, dok smo bili deca, pred nas pružale ,,peščara“ i ,,džungla“, iza zgrada, tamo gde odavno nema ni peska ni ogromne trave. Znala sam da će M. Pantić uspeti da na naajnežniji mogući način zagolica novobeogradsko u meni i učini da se ponovo osetim kao deo celine, da se utopim u Grad koji se otima svakom pripadanju. Volela sam Pantićeve knjige i zato što su opravdavale sve o čemu smo umeli da sanjamo, oduzimajući banalnost onome što je bilo najlakše ismevati, prema čemu se podrugljivi odnos posmatrao kao obeležje zrelosti. Ovo je bilo doba u kojem smo stajali na pragu pokušavajući da se oprostimo sa vremenom rezervisanim za gledanje u zvezde. Do tog jednog koraka nedostajao je odgovor da li nas zaista gleda ono što tražimo ili je to naša uobrazilja, obmana ljudskih očiju, stakleno, mrtvo oko, koje slepo gleda u nas dok mi ostajemo paralisani njegovim sjajem.

– Napio sam se sinoć i pevao sam Šejna na sav glas. Osetio sam svaki stih. I ja još uvek želim da odem starim parobrodom… Ovo je sve sranje.

– Da odjašeš negde u suton, ka dalekim horizontima. 😃 Razumem. Peške, na prstima, makar…

Spomenuo je nešto o stavljanju želje u vreću, spomenuli smo i Devojku iz kule i osvrnuli se na priču o spasavanju sebe i strpljenju kao oružju.I onda sam pustila pesmu i u glavi ponavljala reč ,,projektujemo“ dovoljno puta, u okviru onog objašnjenja u koje nismo znali da li se borimo da verujemo ili da ne verujemo. Istovremeno, u ušima mi je, nakon ,,Šejna“, kao logičan sled, odzvanjalo:

U gradu što se nikad neće zvati mojim

Previše mislim, dakle jedva da postojim…

Poželela sam da mu ispričam Pantićevu priču. Svi prozori su bili otvoreni. Letnje veče sa svim svojim posebnostima i osećajima opijenosti. Deda je iznad previše pojačao tv, utakmicu. Začuo se njegov smeh u kojem je imalo nečeg podrugljivog, iako je, verovatno, slavio. Odustala sam od pisanja.Previše je vruće. On se već otreznio . Piše i misli kako valja, kako se očekuje. Moram da zaspim. Zaspati- trebalo bi da bude najlakše…

U priči ,,Dvoje“junak se vraća u Beograd i na početku je ni po čemu zanimljiv, iščekuje smrt, šta bi drugo, pa se nižu, asocijativno, sećanja, pretresa se proteklo vreme kako bi se pokušalo sagledati šta je vredelo a šta ne. U gradu u kojem je sve ostalo zaboravljeno, ljudi i on, kakav je nekad bio, u tom gradu je negde pred ponoć, nekada davno sreo ženu sa retkim prezimenom i pri tom prvom susretu znao da je to ljubav. Napisaće autor da se u tom času na severnom polu odlomio glečer veličine Beograda. Starac će, ne znajući kuda bi krenuo sa Stanice, kome bi se uputio, poželeti da pronađe baš to prezime. Ovde pravimo lak skok do onog dela priče u kojoj dvoje sede u stanu tik do Zemunskog keja, starica sa retkim prezimenom koje nikada nije menjala i starac koji po prvi put posmatra reku sa te strane, gok u njega gleda ono što traži:

Takvo stanje ne postoji u stvarnosti, u stvarnosti je tekao život, kao i kod svih drugih, u stvarnosti je bio rat, pa beda, teška psihijatrija, puko preživljavanje, traženje mira u porodici, samo je još tu preostao, donekle. Ali ono što nosiš u sebi, ostaje nepomereno, unutra, zauvek. Izgleda kao prazno mesto, ali nije.

I zapravo tu, nad tim rečima se meša prošlost i budućnost, poništavajući vreme i svevono što je spakovano u koferu koji starac vuče sa sobom, opipljivo i neopipljivo.I govore, i jedno i drugo, u tom susretu opisanom kao prepoznavanje kako je svet sada postao mali i kako je to svugde isto, jer se svet zapravo smanjuje u mislima.A u tom skučenom svetu, u gradu u kojem starac po prvi put gleda reku sa druge strane, gde je narastao grad u gradu, postoje ulice koje nisu promenile svoj naziv. Starac misli kako je to lepo.

– Isto mislimo. Mada, što reče jedna moja prijateljica, znam da me teški trenuci razbiju, nikako da se posle njih sastavim, ali ne bi ih menjala ni za šta na svetu.- Da, preteški su, ali intenzivni, osećaš život…

– To nije malo, biiti živ.Opet je izgovoriila njegove reči.

Valjda je zato jednom i voleo tu V. T. Pogađala mu je misli. Nije to jedini razlog, ali je prilično važan.

Starac će joj reći da još uvek može da stigne kog zubara, da ne otkazuje zbog njegove posete, koja je ionako usputna. Starica će poželeti da joj se ponekad javi, kad poželi, bez obaveza, tek da zna da je živ:

Znaš, nije nam ostalo previše vremena, ni tebi ,a ni meni. Sad ti se čini da je prebrzo prošlo ono otkad si netragom nestao, ali sve između bilo je najbolji deo naših života, ma šta da se u njima zbivalo…

I tako sve do te večeri kada se okrenuo prema unutra. Nije imao bilo šta posebno da vidi, osim nekog minulog, dalekog sebe kako ceo, dobrano potrošen ali najzad svoj, izranja iz te bezdane dubine i preobražava se. Prvi put oseća da misli, da, baš tako, oseća da misli, i osobađa se neminovnog pritiska koji je celog života činio da bude ono što nije.

U novom jutru neću biti sugurna šta sam zapravo htela da mu ispričam. Osvrt na proteklo vreme kao najbolje godine života, što bi valjda, trebalo da donese mir ili to da je starac, naposletku, ostao na pustom peronu u promrzlo jutro, u poslednjem trenutku odustajući od ulaska u vagon.Neodlučnost je učinila da se osećam ranjivom i u toj ranjivosti nisam znala da li želim da sve nas,nesnađene u svakodnevici, zagrlim. Da prigrlim pomireno naše borbe, proglašavajući ih donkihotovskim, na granici ludila i lucidnosti, spasavanja sebe i sveta, tako naivno, tako detinje, dok još jednoj tački docrtavamo rep, pretvarajući je u zarez, na kraju svih krajeva uvek je jedan novi početak…Da li da se divim našoj maštovitosti da slučajnim saputnicima docrtamo krila, kako bi smo obojili život, faraway, so close, ovladali prostorom i vremenom, pokoravajući ga u unutrašnjim prostranstvima, oneobičavajući ga do bajkovnog. Ili treba da nam se podsmehnem, da nas otplačem, da nas pretvorim u grotesku, gađam racionalnim dosetkama , kao kamenicama, pozovem se na sve teorije koje se same na sebe pozivaju, dok ne posustanemo, umorni, otrežnjeni, od sebe, od sna, od vradžbina ili čega već.Možda se tako rasvestimo na vreme da zagrizemo ostake najboljeg dela naših života, a možda…I dalje nisam znala da li želim da mu kažem da (još) uvek može da siđe na sledećoj stanici, u neki sumrak, ili osunčano , možda promrzlo jutro, svejedno je, ili da treba da ćutke nastavi putovanje, posmatrajući proticanje naših dana dok ga negde, podstaknuto komedijantom slučajem, ne ugleda ono što traži…

Dijana Redžić

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s