Umor

Sanjao sam teške snove

O dušmaninu koji i ne zna da mi je dušmanin

O izgubljenom osmehu koji živi samo u pesmi

Probudio sam se u jednom drugačijem svetu

U njemu je sijalo Sunce u tihoj ulici

A ja sam bio tako, tako umoran

Rastali smo se na stanici

Ja sam otišao kući, da spavam

U autobusu, gledao sam svet kako promiče

Lenjo, kao niski oblaci po nebu

Još jedno leto prolazi

Još jedna jesen se prikrada

Ja nosim bol mnogih

i onih živih i onih mrtvih

Kako li je bilo Hristu na Golgoti

da nosi na plećima ceo svet

Setim se onog konja iz pesme

što uzalud čezne za odmorom

za zelenom travom i Suncem

Ne mogu da nađem jedan jedini iskreni osmeh

a da nije osmeh deteta, umor nas nagriza kao kiselina

Iznutra i spolja

U ovom svetu punom granica

Ja i dalje čeznem za putem

Za starim padobrodom koji odlazi niz reku

Za onim sunčanim letim detinjstva

Kada je vrućina bila prijatna i donosila sladak umor

Dugo nisam video more

Verujem da sam začet negde na morskoj obali

U meni odjekuje eho talasa

Preko mora je stigao moj praotac

Sa Severa, tražeći toplotu Juga

Umoran sam, tako umoran

Od poslova

od misli

od sudbina

To ne može da izleči jedan odmor

Neko kratko bekstvo od sebe

Treba zakoračiti hrabro u život

I izboriti se da umor ne bude ropstvo dolapa

Već slatka nemoć pred san

Stefan Brezar

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s