Pesma

Šta je to pesma

da li potreba

da li nada

da li krik duše

Ili je pesma samonikla

od sviju nezavisna

dar Beskraja

To niko ne zna

Hiljadu lica ima

Ona je lahor proleća

svadbarsko veselje

tužbalica što odjekuje među četom kamenih anđela

Ona je sonet koji je Petrarka spevao Lauri

Ona je ep koji Homer godinama stvaraše u tami i samoći

Pesma trubadura u mirisnoj Provansi

Mračni dragulj Poovog srca

Ona je tu

I kada se sve u prah rasipa

I kada se počinje

I kada se slavi

I kada se tuguje

Neuhvatljiva, nesaznatljiva

Od sviju željena

Arhetip i muza

I zato

kada vam se srce ponese veseljem ili suza krene niz oko

setite je se

jel nije joj dovoljan jedan dan

njoj

što uvek uz čoveka spava

i budi se

svaki put

kad otvorimo usta

i pustimo dušu

da

peva

Stefan Brezar

Krhotine sna

Svi dođemo do toga trena

Blistavi dragulj postane prah

Budimo se iz sna za koji se držimo trepavicama

Od kojeg ne ostaje ništa više od bolnog sećanja

Otišla si

A da nikad nisi ni dolazila

Okrenula leđa

A da me nikad nisi pogledala u oči

Tvoje odsustvo je tvoje prisustvo

Treba pregurati sivi dan

Bez i jedne crvene iskre plamena

da gori, kao mirisni uvojak

KIše su nam oprale tragove

Sada me ne bi onjušile ni njuške tvojih pasa

Ja sam ružno sećanje koje bledi

A opet

Možda snovi tome i služe

Šarena jaja

iz kojih se izležu najlepše ptice

Bez smrti, nema života

Bez pesme, nema lepote

Bez izgubljene drage, nema ni voljene žene

Ali ljudi je

pogledati ljuske sna

makar jednom

sa setom

Photo by Matheus Bertelli on Pexels.com