Kako razgovaram(o) sa M. Pantićem ( Kada me ugleda ono što tražim)

Tražila sam novobeogradsko leto, ne na Novom Beogradu, već u zemunskoj biblioteci. Na polici je, od M. Pantića, ostala samo jedna knjiga- Kada me ugleda ono što tražim. Kao božanska intervenicija, to čuveno deus ex machina ili demonsko poigravanje. Ili oba pomalo. Tražila sam novobeogradsko leto da me podseti na ona leta, duga i pusta u kojima je još imalo smisla iščekivati jer se život pružao pred nas kao nešto nepregledno i nepoznato, onako kako su se, dok smo bili deca, pred nas pružale ,,peščara“ i ,,džungla“, iza zgrada, tamo gde odavno nema ni peska ni ogromne trave. Znala sam da će M. Pantić uspeti da na naajnežniji mogući način zagolica novobeogradsko u meni i učini da se ponovo osetim kao deo celine, da se utopim u Grad koji se otima svakom pripadanju. Volela sam Pantićeve knjige i zato što su opravdavale sve o čemu smo umeli da sanjamo, oduzimajući banalnost onome što je bilo najlakše ismevati, prema čemu se podrugljivi odnos posmatrao kao obeležje zrelosti. Ovo je bilo doba u kojem smo stajali na pragu pokušavajući da se oprostimo sa vremenom rezervisanim za gledanje u zvezde. Do tog jednog koraka nedostajao je odgovor da li nas zaista gleda ono što tražimo ili je to naša uobrazilja, obmana ljudskih očiju, stakleno, mrtvo oko, koje slepo gleda u nas dok mi ostajemo paralisani njegovim sjajem.

– Napio sam se sinoć i pevao sam Šejna na sav glas. Osetio sam svaki stih. I ja još uvek želim da odem starim parobrodom… Ovo je sve sranje.

– Da odjašeš negde u suton, ka dalekim horizontima. 😃 Razumem. Peške, na prstima, makar…

Spomenuo je nešto o stavljanju želje u vreću, spomenuli smo i Devojku iz kule i osvrnuli se na priču o spasavanju sebe i strpljenju kao oružju.I onda sam pustila pesmu i u glavi ponavljala reč ,,projektujemo“ dovoljno puta, u okviru onog objašnjenja u koje nismo znali da li se borimo da verujemo ili da ne verujemo. Istovremeno, u ušima mi je, nakon ,,Šejna“, kao logičan sled, odzvanjalo:

U gradu što se nikad neće zvati mojim

Previše mislim, dakle jedva da postojim…

Poželela sam da mu ispričam Pantićevu priču. Svi prozori su bili otvoreni. Letnje veče sa svim svojim posebnostima i osećajima opijenosti. Deda je iznad previše pojačao tv, utakmicu. Začuo se njegov smeh u kojem je imalo nečeg podrugljivog, iako je, verovatno, slavio. Odustala sam od pisanja.Previše je vruće. On se već otreznio . Piše i misli kako valja, kako se očekuje. Moram da zaspim. Zaspati- trebalo bi da bude najlakše…

U priči ,,Dvoje“junak se vraća u Beograd i na početku je ni po čemu zanimljiv, iščekuje smrt, šta bi drugo, pa se nižu, asocijativno, sećanja, pretresa se proteklo vreme kako bi se pokušalo sagledati šta je vredelo a šta ne. U gradu u kojem je sve ostalo zaboravljeno, ljudi i on, kakav je nekad bio, u tom gradu je negde pred ponoć, nekada davno sreo ženu sa retkim prezimenom i pri tom prvom susretu znao da je to ljubav. Napisaće autor da se u tom času na severnom polu odlomio glečer veličine Beograda. Starac će, ne znajući kuda bi krenuo sa Stanice, kome bi se uputio, poželeti da pronađe baš to prezime. Ovde pravimo lak skok do onog dela priče u kojoj dvoje sede u stanu tik do Zemunskog keja, starica sa retkim prezimenom koje nikada nije menjala i starac koji po prvi put posmatra reku sa te strane, gok u njega gleda ono što traži:

Takvo stanje ne postoji u stvarnosti, u stvarnosti je tekao život, kao i kod svih drugih, u stvarnosti je bio rat, pa beda, teška psihijatrija, puko preživljavanje, traženje mira u porodici, samo je još tu preostao, donekle. Ali ono što nosiš u sebi, ostaje nepomereno, unutra, zauvek. Izgleda kao prazno mesto, ali nije.

I zapravo tu, nad tim rečima se meša prošlost i budućnost, poništavajući vreme i svevono što je spakovano u koferu koji starac vuče sa sobom, opipljivo i neopipljivo.I govore, i jedno i drugo, u tom susretu opisanom kao prepoznavanje kako je svet sada postao mali i kako je to svugde isto, jer se svet zapravo smanjuje u mislima.A u tom skučenom svetu, u gradu u kojem starac po prvi put gleda reku sa druge strane, gde je narastao grad u gradu, postoje ulice koje nisu promenile svoj naziv. Starac misli kako je to lepo.

– Isto mislimo. Mada, što reče jedna moja prijateljica, znam da me teški trenuci razbiju, nikako da se posle njih sastavim, ali ne bi ih menjala ni za šta na svetu.- Da, preteški su, ali intenzivni, osećaš život…

– To nije malo, biiti živ.Opet je izgovoriila njegove reči.

Valjda je zato jednom i voleo tu V. T. Pogađala mu je misli. Nije to jedini razlog, ali je prilično važan.

Starac će joj reći da još uvek može da stigne kog zubara, da ne otkazuje zbog njegove posete, koja je ionako usputna. Starica će poželeti da joj se ponekad javi, kad poželi, bez obaveza, tek da zna da je živ:

Znaš, nije nam ostalo previše vremena, ni tebi ,a ni meni. Sad ti se čini da je prebrzo prošlo ono otkad si netragom nestao, ali sve između bilo je najbolji deo naših života, ma šta da se u njima zbivalo…

I tako sve do te večeri kada se okrenuo prema unutra. Nije imao bilo šta posebno da vidi, osim nekog minulog, dalekog sebe kako ceo, dobrano potrošen ali najzad svoj, izranja iz te bezdane dubine i preobražava se. Prvi put oseća da misli, da, baš tako, oseća da misli, i osobađa se neminovnog pritiska koji je celog života činio da bude ono što nije.

U novom jutru neću biti sugurna šta sam zapravo htela da mu ispričam. Osvrt na proteklo vreme kao najbolje godine života, što bi valjda, trebalo da donese mir ili to da je starac, naposletku, ostao na pustom peronu u promrzlo jutro, u poslednjem trenutku odustajući od ulaska u vagon.Neodlučnost je učinila da se osećam ranjivom i u toj ranjivosti nisam znala da li želim da sve nas,nesnađene u svakodnevici, zagrlim. Da prigrlim pomireno naše borbe, proglašavajući ih donkihotovskim, na granici ludila i lucidnosti, spasavanja sebe i sveta, tako naivno, tako detinje, dok još jednoj tački docrtavamo rep, pretvarajući je u zarez, na kraju svih krajeva uvek je jedan novi početak…Da li da se divim našoj maštovitosti da slučajnim saputnicima docrtamo krila, kako bi smo obojili život, faraway, so close, ovladali prostorom i vremenom, pokoravajući ga u unutrašnjim prostranstvima, oneobičavajući ga do bajkovnog. Ili treba da nam se podsmehnem, da nas otplačem, da nas pretvorim u grotesku, gađam racionalnim dosetkama , kao kamenicama, pozovem se na sve teorije koje se same na sebe pozivaju, dok ne posustanemo, umorni, otrežnjeni, od sebe, od sna, od vradžbina ili čega već.Možda se tako rasvestimo na vreme da zagrizemo ostake najboljeg dela naših života, a možda…I dalje nisam znala da li želim da mu kažem da (još) uvek može da siđe na sledećoj stanici, u neki sumrak, ili osunčano , možda promrzlo jutro, svejedno je, ili da treba da ćutke nastavi putovanje, posmatrajući proticanje naših dana dok ga negde, podstaknuto komedijantom slučajem, ne ugleda ono što traži…

Dijana Redžić

Gde se ne nalazimo

Rekla sam joj
Naježim se na spominjanje predgrađa
Suzdržala se od pravljenja grimase
Odgovorila mi- moja devojčica tamo ima detinjstvo i sve je mirno
Požurila sam s objašnjenjem:
O mojim uspomenama je reč
Ja zapravo nikada tamo nisam prošetala
Sećam se jednog polja suncokreta koje se pružalo u nedogled, kao da se ogleda u oblacima
I kako je grad treperio u daljini.
Ali, ja nikada nisam prošla tuda.
Sećam se sobe u senci po kojoj hodam na prstima, pazimo kako zatvaramo vrata i šapućemo.
Nedostatak svetlosti olakšao je, valjda, da zažmurim na prljavštinu,
Kako sam se sa lakoćom navikla na mrak
Da ne ispadnem uobražena,
rane lakše zarastaju ako se samopovređuješ (ironija)
Sećam se kako naslonjena na prozor grlim drveće, loveći tragove neba među granama.
Negde pred novu godinu donela sam sveće koje su mirisale na cimet i vanilu, da olakšaju disanje.
Sećam se kako u ogromnoj staroj torbi dovlačim knjige, kako se čudim što mi nije hladno, dok veje, ostavljajući sve pročišćeno.
Proleća i pogleda koji me ispitivački odmerava do ožiljka na čarapi, prkosno izvirelog iz baletanke. Proleća u kojem se smrzavam.
Predgrađe je za mene bilo pokušaj da se izmašta ljubav kao sinonim za svejeureredu i život ima smisla, obojen trpljenjem.
Posle kojeg ostaje pretresanje sposobnosti zaborava…

Sećam (li) se…?

Dijana Redžić

Pišem dok ne sluša(š)

A toliko sam toga sa tobom htela podeliti…
Kao da mrvim slatke ostatke dana
Danas sam nekako mirnija, prvo od toga počinjem.
Kao da smo ušetali u sliku, svet u svetu, boje su sjajnije.
Ruke dečaka, reči devojčice, reči koje pretvaraju sve u igru.
Zaustavimo se u prošlosti, prašina pod našim nogama. Po kaldrmi su se rasipali točkovi, glasovi su ispunjavali ulice.
Sreća na izdisaju.
Blažena naivnost.
Navijamo, susrećemo se i mimoilazimo.
U sumrak puštaju stare filmove, one o kojima ne znamo ništa, one koji su možda prvi put na platnu.
I to je ipak zanimljivo.
Još uvek je sve zanimljivo.
Život se otkriva.
Lovimo lica dok gledaju film.
Kako im oči sijaju.
Gađamo ih kokicama.
Mali gradovi postaju najveći.
Male pobede postaju najvažnije.
Na dohvat ruke sve(t).
A opet, ti nikad nećeš razumeti koliko sve to može biti važno.
Kako sve to može biti važno.
I kako se sve zapravo ne razlikuje od igre.
Dok slobodno hodam, (pod)smehujem se,više nema ulice kroz koju osećam tremu dok prolazim.
Još uvek želim da udomim sve te pse koji lutaju po zavičaju.
Toliko toga sam želela da ti kažem, ali to ionako ne bi bilo važno.
Više ni sama ne razumem zašto…
Jesmo li oboje gluvi od svakodnevnice?

Dijana Redžić

S druge strane sna

S druge strane sna

,,Ali – kuda se jaki od zime sklanjaju,
kad dođe? Ljubav kad sine – kamo okreću lica?“

Abdulah Sidran

Tamo, gde je Eduard Sam, dok ponavlja, ,,ja jesam“ i nestaje u ravnici

Ušuškavam te,

bezbrižnog

od kukavičluka

od svega što jesi

i onog što nikad nisi bio

Rečima koje ne šaljem

Razlivaju se, neizgovorene

Kao kapi kiše po prozoru

S novom jeseni

U kojoj nestaje vreme koje to nije

Ti znaš zašto od neizgovorenog ne postaje pesma

Ovo su dani u kojima Laure jedu burek

U kojima govore da ljubavi nikad nije ni bilo

I da smo zbog samoobmane razočarani

Ovo je vreme bez vremena

U tesnom kostimu svakodnevnice

Prokrijumčarim par trenutaka pred san

U kojima nanovo krunišem lude

I brišem suze pajacima

neizgovoreno se maskira

u reči,

u slike,

Novi karneval u mojoj svesti

Do jutra će sve biti zaboravljeno

Tešim se

Uznemireno rušim znakove pitanja

Kao raspeća

I brišem zvezdu na dlanu

Treptaj oka postaje merna jedinica za vreme

Od jedne do druge jeseni

Opet će umreti zelena

I neću se imati gde sakriti

Možda jednom

Zasustave se dva slova

I za njima dokotrljaju dve crne grudve ništavila

I ispod njih podjednako ništavne reči

 i otkriju se tragovi nenapravljenih koraka

I sve okrzunte  samoće koje su  (p)ostale usamljenosti

Iz opuštenih dlanova

 ispadne uspomena na dodire koji se slute

Sa linije sudbine

Kao pahulje pretvorene u suze

 skliznu sve nemaštine

I možda se vrate odbegli leptiri i ptice

Otkrivajući tajnu leta

Tad

ćutke

sa prestola

posmatraj…

Dijana Redžić

Džez

Džez

Stan je u prizemlju okružen mnoštvom zvukova uzročnika nesigurnosti

Utišala sam muziku i otvorila prozor

Život drveća zakorači u sobu

Saglasan sa tišinom koju nastojim da sačuvam

Dok uznemireno osluškujem nepoznati hod

Tamo odakle dolazim tuđi koraci ostaju daleko ispod mene

Tamo kroz prozor posmatram krovove koje je jedna oluja sljuštila

I ptice nanizane na žice za kablovsku

Od jedne do druge zgrade

Tamo odakle dolazim pogledom grlim nebo

Tragajući za utehom

Za opravdanjem

Za objašnjenjem

ležim na podu i fotografišem

Savladavam usamljenost dok oblaci nestaju pod mojim prstima

Udaljenost tuđeg hoda stvara iluziju nepovredivosti tišine

 Remećenu samo jutarnjom melodijom

Raspršenom u ružičasto

Ili sivo

Sa odmicanjem dana.

Ovde, gde sam sada osluškujem one koji odlaze svakog jutra

Jednolični ritam njihovih koraka dok ostajem iza zatvorenih vrata

Pokušavajući da predosetim težinu hladnoće

Starac iznad  lupa čekićem, tačan ko sat ispustiće vrisak i otpevati Tamo daleko

Proticanje trenutaka razotkriće

 svakodnevnicu

Bednu i blagoslovenu…

Dok sve ne prekine rezak zvuk zvona;

,,Odavno nismo slušali džez“

Dijana Redžić

Dva puta sam videla Čarlsa Simića ( O tome kako smo studirali književnost, deo prvi)

Dok smo još uvek sedeli u prvim redovima profesor je rekao da dolazi neko bitan 
I tada sam otišla…
možda jedini put
jer bilo mi je pomalo dosadno da volim previše voljene
Pa sam čitala knjige od kojih bih danas crvenela
I prečesto se susretala sa rečenicom: ,,Kako za to ne znaš?“
A ja sam jedino strahovala da ne postanem neko drugi
Jer to je tako lako
 Uistinu sam malo toga znala
osim da se 
i od smetlišta se može napraviti carstvo
A carstvo se može pretvoriti u smetlište
Sve je ionako karneval
I svi smo pajaci
Čarls jet pričao o Amerikancu koji je bombardovao Beograd pa plakao, 
kojeg rat nije zanimao i nije mu razumeo svrhu
koji je jedino želeo da bude sa svojom devojkom
Čarls mu je napisao pesmu-utehu 
 tada sam mogla da zaplačem
 to sam zapamtila
i ispričala ocu na autobuskoj stanici na kojoj su spavale izbeglice, nekoliko godina kasnije
Čitala sam Čarlsovu biografiju i u njoj pesmu o bombonama umesto bombi.
Sedeli smo na Filozofskom i ispijali kafe
I smejali se divu koji nam je okrenuo zadnjicu
govorili smo da gleda u pogrešnom smeru
 bili smo tmurni kao nebo dok smo posmatrali smenjivanje boja odeće užurbanih prolaznika na pločniku, dole, ispod nas, sa druge strane okna
 kao da je večito padala kiša
 kao da smo večito bili gladni
svega
Jeli smo smokve
I kroasane
I male krofne kakvih više nema
 ispijali smo kvas iz konzervi 
nisam ga volela, al mi je prijao osećaj da nešto delimo.
 žvrljali smo kao da ispisujemo korake, kao da time dišemo
I slušali muziku sa mog cd plejera
 kišna popodneva smo provodili u američkoj čitaonici
Preležala sam svaku depresiju, nijedna me nije zaobišla
Odvukla sam nas kod psihologa
Rekao je da treba da izbacimo mnogo reči
 povraćali smo ih na sve načine
I onda kada nikome nije bilo ugodno
 osećali da smo čistiji svaki put
Na novoj kiši
Bez kišobrana
 nažvrljan na papiru došao je kraj
A za svaki se veruje da je novi početak
Da bi se izbrisala nostalgija
Nisam se fotografisala sa unapred pripremljenim osmehom
Bila sam preumorna i previše raščupana
U čekaonici čitam o tome da budući pesnik beži od crnih ptica
preko velike vode
I kako tamo otkriva svoj zastrašujući raj
 tako se lako mrak nadvije nad čoveka
Lukavija su od svega krila crnih ptica
 Ponekad mi se čini da zapravo nikad nije ni bilo ničeg, osim izbljuvanih i usisavanih reči
I da je sav život ostao sa druge strane okna stapajući se sa šarenilom i nestajući, ko zna gde, bežeći od sivila koje se nad njim rasipalo dok smo verovali da smo sigurni…

Čarls je ponovo došao, da zaokruži deceniju
Govoreći o američkom snu i svemu što nije više kao nekad i što nikad neće biti isto
da me podseti koliko prezirem proticanje vremena
i (s)umiranje u svakom danu.

Dijana Redžić

Dirke

Dirke

Moja majka je rekla: Potrošila sam cijelo bogatstvo na tvoje satove klavira

Ali na mom ćeš sprovodu odbiti svirati

                Athena Farrokhzad

Dirke su bele i crne

Da bi se  melodija rimovala sa životom

Sa patetikom

Sa klišeima

Nisam imala klavir

I nikada nisam naučila da sviram

Pevam o cvetu boje sunca  pred komisijom podzorivog pogleda

mori me nejasno osećanje izjednačavanja kraja i početka

I slutnja da je traganje za utehom varka

Pitaju me- zašto kasniš

A ja ćutim o melodiji crnih dirki

Kakva se svira na pogrebima

Nevoljno gazim po blatu

Po belim dirkama sviraju uzorni đaci

Čekaju ih majke, dušebrižnice

Ogovaraju tuđu decu po hodnicima

 Crvenokosa profesorka smrdi na cigarete i uvek nosi crnu odeću

Koluta očima

Govori mi da moram imati klavir

U meni melodija postaje sve tiša

Nestaje za cvetom

Crne dirke su tu da prsti skliznu po njima

U tišinu

koju sam potisnula u zaborav

Govorili su da sam smrt ispratila ćutanjem

Postoji zanemelost koja se ne može prevesti.

Dijana Redžić

Da, ja se plašim svojih bora

Da, ja se plašim svojih bora

Da, ja se plašim svojih bora

I ne, taj moj strah nema veze ni sa čijim zahtevima

Pa ne mora biti ničija tema

Za novo ubiranje aplauza

Ni na druge moje strahove niko nije stavio zabranu

Brigom i zapitanošću odakle mi

Vrištanjem i šamaranjem kako su bespotrebni i kako nemam pravo da se bojim

Kao da moj strah baš njih povređuje

Uznemirava

Vređa

Tako hrabre i nedodirljive

Dok naglašavaju da niko nema prava da se plaši svojih borai ni kada je sam

ne sme da drži u skrivenoj ladici

u mraku

među nepotrebnim sitnicama

izmešan sa drugim strahovima

strah od bora

Da, ja se plašim svojih bora

Tek nazirem gde bi mogle da se nađu

jedva primetnih linijica koje će iskriviti moje lice  do neprepoznatljivosti

Bojim se da bi se ko zna šta još uz lice moglo iskriviti

Postati  groteska

Bojim se da bi se sve što vredi sa tim krivudanjem moglo pretvortiti u sećanja

U potvrdu nekadašnjeg života

Da, ja se plašim svojih bora

Zbog toga stavljam prirodne maske od bezbroj sastojaka

I nerviram se kada preskočim dan

Srećom, nisam neko važan

Da moram gostovati u kakvoj  emisiji u kojoj govorim da straha nema

Pa svi pripremljeno izvijaju usne u osmeh

a publika dobije znak za aplauz

Srećom, neću napisati ni jednu utešnu knjigu koja slavi život

Jer, ja se bojim svojih bora

Možda ili sigurno da sam Tanja Bošković ne bih se plašila

Ali, nad borama je plakala i Simon de Bovoar

Pa možda ipak  ne treba da me bude stid

Ovaj moj strah ne vređa i ne uznemirava nikog

I niko ne treba da ga pretresa

On je samo sitni džeparoš

Spram svih ostalih strahova

Ne treba da dajete savete u imperativu

Ni da mi se zahvaljujete

Ni da molite

Odbijam da mu se sudi.

Ovaj strah ću zadržati!

Dijana Redžić

Čežnja

U maju,  čežnja se izjednačava sa mirisom lipa

Sa izbegavanjem uznemirujućeg dodira pogleda i fasada

Sa sećanjima koja doplove niotkud kao svest o otkinutim zrnima peščanika

Vreme grize mrtvo koračanje kroz grad

Iza nekog prozora nalaze se ljudi koje predugo ne viđaš

Koje bi možda nekad i nazvao

Osećaš njihovo prisustvo

Pokušavaš da otkotrljaš neizgovorenu reč u tišinu

Svete se gradovi koji su (p)ostali tuđi

 Svaki šapuće iluziju da je jednom bio dom

Krevelje se neproživljeni životi

Označiti sve to nostalgijom bilo bi previše jednostavno…

Dijana Redžić

Kao deca

 Kao deca

Kao deca
Bili smo posmatrači oluja koje seju krovove po zemlji
Od kiša
Skrivali smo se
pritiskajući dlanovima zatvorena vrata
lica zagnjurenih u jastuke
ostajali smo
na tamnoj strani
u senci
čvrsto stezali očne kapke da ne upiju otkrića dnevne svetlosti
Kao deca
Nismo znali
Da se domovi pretvaraju u prašinu pod suncem
pod netaknutnim krovovima
bez ijedne kapi kiše.

Dijana Redžić