Svi imamo najboljeg prijatelja. I on je također imao najboljeg prijatelja, premda se nije družio nitkim živim,a o tome govori ova priča.
Nisam ga osobno poznavao, no znam da je nosio epitet redikula, i da je obožavao sastav, alfa i omegu tog sastava, gitaristički virtuoz Chuck, koji je preminuo dosta davno. Po cijele dane bi slušao taj bend, zatvoren u sobu, koja je izgledala kao svetište Chucku. Kako možeš slušati takvu groznu glazbu, žalili su se njegovi roditelji, pokušavajući koliko-toliko doprijeti do njega. I kao takav, njegov cijeli život se svodio na pručavanje opusa svog idola, pritom pokušavajući skinuti njegove stvari, ali bezuspješno. Leprosy, Spiritual Healing, Open Basket, Zombie Ritual, Philospher. Koliko god se trudio, nikako nije postići niti 1% onoga što je Chuck radio na gitari. Satima je gledao na YouTube snimke tipova koji su pokazivali Chuckove stvari, dok su mu jagodice pekle,a podlakticala trnila, ali kao dosad, sve je bilo uzalud. Kako doseći veličinu koju posjeduje Chuck? Zavalio se na krevet, koji je bio okružen Chuckovim posterima, pri čemu je njegova soba djelovala kao svetište posvećno Chucku, i razmišljao je razmišljao, i od silnog umora, zaspao je, i upravo tada je dobio ideju! A tu ideju je proveo u djelo idućeg dana, kada je kontaktirao tipa, znan kao Zli, koji je bio ekspert u magiji, i dogovorili se za sastanak. Našli su se na obližnjem groblju kraj napuštene crkve.
Dok je on bio obućen u majicu svog omiljenog benda (tj. Chuckova), traperice i obične tenisice, Zli je bio sav u crnom: ćelav s crnim sunčanim naočalama, crne vojničke hlače koje su bile uvučene u Doc Martens čizme, crni kožni mantil i crna majica na kojoj je bio Chuckov prijatelj, producent Scott Burns kao prometni znak za zabranu oko kojeg je pisalo: NO FUN, NO MOSH, NO TRENDS, NO CORE. Zli je iz svog mantila izvadio knjigu magije, uručio mu je u ruke, i pritom mu objasnio kako se izvodi ritual.
Čim se vratio kući, uradio je upravo onako kako mu je Zli objasnio, i jasno, kako piše u knjizi magije. Pentagram oko kojeg su bile svijeće, a Chuckova slika u sredini pentagrama. Izgovorio je propisanu litaniju, i zatim je čekao. U početku, nije se ništa čulo, no u međuvremenu, počeo se javljati sve jači i jači zvuk, kao kod Flattering OfEmotions, sve dok se nije začuo zvuk gitare koji je odzvanjao cijelom kućom. Stajao je ispred njega, dok on nije mogao vjerovati svojim vlastitim očima: Chuck glavom i bradom. Kada je napokon došao k sebi, on i Chuck su svirali i vježbali, a družeći se s Chuckom, njegove vještine kao gitarist su samo rasle, dok je asocijalnost istim tempom padala, do tog trenutka da je u potpunosti nestala.
Počeo je komunicirati s ljudima, počevši od svojih roditelja, koji su ostali u čudu kada je jednog jutra s njima na doručku,prepričavao kako mu je Chuck pomogao kako se radi prijelaz na Spirit Crusher i solo na Spiritual Healing. Njegovi roditelji su bili više nego oduševljeni jer im se sin počeo socijalizirati, i na sav glas su bili zahvalni što njihov sin ima tako dobrog prijatelja kao što je Chuck. Ne smijemo zaboraviti na pripadnike XX kromosoma, a njemu kao takvom, lakše je bilo družiti se s mrtvima nego s živima. I tako, jednog proljetnog jutra, u parku, dok je sjedio zajedno s Chuckom, preko puta njih je sjedila jedna djevojka. Dok je on akustičnoj gitari vježbao Evil Dead, Chuck ju je primjetio i preporučio mu da joj priđe, a on će mu govorit što treba uraditi. Dotična djevojka je imala dugu kosu boje meda, smeđe oči na kojima su bile naočale, a kad joj se obratio, pogledala ga je ravno u oči, što je za njega bio totalni šok. Za netkog tko je bio u potpunosti asocijalan, lakše je bilo družiti se s mrtvom rock zvijezdom nego s živima. No držao se plana, i radio je onako kako mu je Chuck savjetovao, a to da je pred dotičnom djevojkom odsvirao čuvene evergreen stvari. Chuck, kao iskusniji, najbolje je znao da na Leprosy, Evil Dead i Scream Bloody Gore žene polude i pritom bacaju gačice i grudnjake. Cijela ta situacija je privukla pažnju izvjesnog tipa, pod imenom Dean, koji je upravo tu hodao. Dean je imao dvije slabosti; prva su bile žene,a druga je bila kvalitetan gitarist, zbog čega je Dean, kada je primjetio kako dobro svira, prišao mu pitajući ga kakav bio za neku svirku. Dogovorili su se naći oko jedne garaže u blizini, a uz svirku Dean mu je ispričao kako su ga razni bendovi plagijali, pa samim time njegovom bendu je trebalo dugo, skoro trideset godina, da snime album, a on mu je ispričao kako je uz pomoć Chucka, koji se vratio iz mrtvih, naučio svirati gitaru i samim time socijalizirati. Netko drugi bi svakako ne bi povjerovao, no kada je Dean u pitanju, on mu je itekako vjerovao, jer kada njegov bend napokon objavio album, sve je moguće. Uz glazbu, Deanova česta tema su bile žene, žene i samo žene, no on je na to sve samoodmahnuo rukom, i uz znanstveno dokazane činjenice, objasnio je Deanu zašto je Chuck bolji od žena:
Žena će biti s tobom, sve dok ne naiđe netko tko ima više novaca i bolji auto, dok će Chuck uvijek biti uz tebe bez obzira na sve.
Žena što ide starija bude sve gora, dok Chuck bude sve bolji
99.9% žena će te odbiti, ali kada zoveš Chucka, pogotovo za za svirku, uvijek je raspoložen.
Ako nešto zabrljaš, žene će ti cijeli život to nabijati pod nos, dok će ti Chuck samo pokazati kako ide solo, a kako prijelaz.
Solo dionica Spiritual Healing. Što je bilo nakon svirke s Deanom, da pravo kažem, nisam siguran. Neki kažu da su ga zvali za svirati neki veći bendovi, neki da i dalje svira s Deanom, ili pak u jednom underground klubu pored nekadašnjeg brodogradilišta. Koji put ljudi bi ga znali vidjeti u onom parku, a ako budete prolazili, samo bolje načulite uši, to vam je solo dionica Spiritual Healing
T. se doselila u našu novu zgradu u isto vreme kad i ja
Njoj je bilo pet a meni šest godina i obe smo bile jedinice
Moj nas je tata vodio u šetnju i bacao loptu visoko, tako da nestane među oblacima
bila sam srećna i ponosna što tata ume da osvoji nebo
T. je imala plavu ravnu kosu, igračke iz Amerike i posetila je Diznilend
Zato sam, valjda, želela da imam sve što ima T.- iste knjige, iste igračke
sve se kod T. činilo blistavo i sjajno, kao da pripada nekom boljem svetu, svetu iz mašte.
T. me je jednom nazvala seljankom jer nisam rođena u Beogradu
ali bilo je to dok smo gledale Diznijevu “Uspavanu lepoticu“
Kad smo se posvađale T. je rekla da sam ružna kao lopov jer ne nosim rajf
Moja je kosa talasala neukroćena i nisam volela da se češljam
Pitala sam se, tada, jesu li svi lopovi ružni
Pored T. ja sam se osećala kao ružno pače i tu se nije moglo ništa
Samo su barbike bile iste a ja sam imala kućicu za njih
Ipak, bez T. ne bi bilo ni plastične Aladinove lampe pod čijim se poklopcem ( podrugljivo) osmehivao duh
A bez lampe ni želje ne bi bile iste
T. je imala tatu Hercegovca koji bi popravljao stvari po kući ili negde plovio i mamu Beograđanku koja bi slavila život ili histerično plakala u produženom pms- u
Kada bi oni zaćutali, T. bi ređala barbike u belu korpu i govorila mi kako ne može više da sluša
Za barbike bismo, skrivene u njenoj sobi, pravile sklonište u slučaju da ih napadne Margo, mrtva grofica iz stripa
Nekada bismo jednu sahranjivale, uredno slagale sve što je potrebno za slučaj da se probudi iz smrti
Jednom smo predugo ostale u “peščari“ iza zgrade i umalo nisu pozvali policiju, a mi smo stvarale svetove od peska , lako su nestajali i nastajali, preobražavali se pod našim prstima,
bili su lepši od Diznilenda, ostajali sačuvani tamo negde u prostoru između neba i zemlje, među kućama na brdu i mi smo ih posmatrale kroz slovo A, sa ljuljaške.
Tražila sam novobeogradsko leto, ne na Novom Beogradu, već u zemunskoj biblioteci. Na polici je, od M. Pantića, ostala samo jedna knjiga- Kada me ugleda ono što tražim. Kao božanska intervenicija, to čuveno deus ex machina ili demonsko poigravanje. Ili oba pomalo. Tražila sam novobeogradsko leto da me podseti na ona leta, duga i pusta u kojima je još imalo smisla iščekivati jer se život pružao pred nas kao nešto nepregledno i nepoznato, onako kako su se, dok smo bili deca, pred nas pružale ,,peščara“ i ,,džungla“, iza zgrada, tamo gde odavno nema ni peska ni ogromne trave. Znala sam da će M. Pantić uspeti da na naajnežniji mogući način zagolica novobeogradsko u meni i učini da se ponovo osetim kao deo celine, da se utopim u Grad koji se otima svakom pripadanju. Volela sam Pantićeve knjige i zato što su opravdavale sve o čemu smo umeli da sanjamo, oduzimajući banalnost onome što je bilo najlakše ismevati, prema čemu se podrugljivi odnos posmatrao kao obeležje zrelosti. Ovo je bilo doba u kojem smo stajali na pragu pokušavajući da se oprostimo sa vremenom rezervisanim za gledanje u zvezde. Do tog jednog koraka nedostajao je odgovor da li nas zaista gleda ono što tražimo ili je to naša uobrazilja, obmana ljudskih očiju, stakleno, mrtvo oko, koje slepo gleda u nas dok mi ostajemo paralisani njegovim sjajem.
– Napio sam se sinoć i pevao sam Šejna na sav glas. Osetio sam svaki stih. I ja još uvek želim da odem starim parobrodom… Ovo je sve sranje.
– Da odjašeš negde u suton, ka dalekim horizontima. Razumem. Peške, na prstima, makar…
Spomenuo je nešto o stavljanju želje u vreću, spomenuli smo i Devojku iz kule i osvrnuli se na priču o spasavanju sebe i strpljenju kao oružju.I onda sam pustila pesmu i u glavi ponavljala reč ,,projektujemo“ dovoljno puta, u okviru onog objašnjenja u koje nismo znali da li se borimo da verujemo ili da ne verujemo. Istovremeno, u ušima mi je, nakon ,,Šejna“, kao logičan sled, odzvanjalo:
U gradu što se nikad neće zvati mojim
Previše mislim, dakle jedva da postojim…
Poželela sam da mu ispričam Pantićevu priču. Svi prozori su bili otvoreni. Letnje veče sa svim svojim posebnostima i osećajima opijenosti. Deda je iznad previše pojačao tv, utakmicu. Začuo se njegov smeh u kojem je imalo nečeg podrugljivog, iako je, verovatno, slavio. Odustala sam od pisanja.Previše je vruće. On se već otreznio . Piše i misli kako valja, kako se očekuje. Moram da zaspim. Zaspati- trebalo bi da bude najlakše…
U priči ,,Dvoje“junak se vraća u Beograd i na početku je ni po čemu zanimljiv, iščekuje smrt, šta bi drugo, pa se nižu, asocijativno, sećanja, pretresa se proteklo vreme kako bi se pokušalo sagledati šta je vredelo a šta ne. U gradu u kojem je sve ostalo zaboravljeno, ljudi i on, kakav je nekad bio, u tom gradu je negde pred ponoć, nekada davno sreo ženu sa retkim prezimenom i pri tom prvom susretu znao da je to ljubav. Napisaće autor da se u tom času na severnom polu odlomio glečer veličine Beograda. Starac će, ne znajući kuda bi krenuo sa Stanice, kome bi se uputio, poželeti da pronađe baš to prezime. Ovde pravimo lak skok do onog dela priče u kojoj dvoje sede u stanu tik do Zemunskog keja, starica sa retkim prezimenom koje nikada nije menjala i starac koji po prvi put posmatra reku sa te strane, gok u njega gleda ono što traži:
Takvo stanje ne postoji u stvarnosti, u stvarnosti je tekao život, kao i kod svih drugih, u stvarnosti je bio rat, pa beda, teška psihijatrija, puko preživljavanje, traženje mira u porodici, samo je još tu preostao, donekle. Ali ono što nosiš u sebi, ostaje nepomereno, unutra, zauvek. Izgleda kao prazno mesto, ali nije.
I zapravo tu, nad tim rečima se meša prošlost i budućnost, poništavajući vreme i svevono što je spakovano u koferu koji starac vuče sa sobom, opipljivo i neopipljivo.I govore, i jedno i drugo, u tom susretu opisanom kao prepoznavanje kako je svet sada postao mali i kako je to svugde isto, jer se svet zapravo smanjuje u mislima.A u tom skučenom svetu, u gradu u kojem starac po prvi put gleda reku sa druge strane, gde je narastao grad u gradu, postoje ulice koje nisu promenile svoj naziv. Starac misli kako je to lepo.
– Isto mislimo. Mada, što reče jedna moja prijateljica, znam da me teški trenuci razbiju, nikako da se posle njih sastavim, ali ne bi ih menjala ni za šta na svetu.- Da, preteški su, ali intenzivni, osećaš život…
– To nije malo, biiti živ.Opet je izgovoriila njegove reči.
Valjda je zato jednom i voleo tu V. T. Pogađala mu je misli. Nije to jedini razlog, ali je prilično važan.
Starac će joj reći da još uvek može da stigne kog zubara, da ne otkazuje zbog njegove posete, koja je ionako usputna. Starica će poželeti da joj se ponekad javi, kad poželi, bez obaveza, tek da zna da je živ:
Znaš, nije nam ostalo previše vremena, ni tebi ,a ni meni. Sad ti se čini da je prebrzo prošlo ono otkad si netragom nestao, ali sve između bilo je najbolji deo naših života, ma šta da se u njima zbivalo…
I tako sve do te večeri kada se okrenuo prema unutra. Nije imao bilo šta posebno da vidi, osim nekog minulog, dalekog sebe kako ceo, dobrano potrošen ali najzad svoj, izranja iz te bezdane dubine i preobražava se. Prvi put oseća da misli, da, baš tako, oseća da misli, i osobađa se neminovnog pritiska koji je celog života činio da bude ono što nije.
U novom jutru neću biti sugurna šta sam zapravo htela da mu ispričam. Osvrt na proteklo vreme kao najbolje godine života, što bi valjda, trebalo da donese mir ili to da je starac, naposletku, ostao na pustom peronu u promrzlo jutro, u poslednjem trenutku odustajući od ulaska u vagon.Neodlučnost je učinila da se osećam ranjivom i u toj ranjivosti nisam znala da li želim da sve nas,nesnađene u svakodnevici, zagrlim. Da prigrlim pomireno naše borbe, proglašavajući ih donkihotovskim, na granici ludila i lucidnosti, spasavanja sebe i sveta, tako naivno, tako detinje, dok još jednoj tački docrtavamo rep, pretvarajući je u zarez, na kraju svih krajeva uvek je jedan novi početak…Da li da se divim našoj maštovitosti da slučajnim saputnicima docrtamo krila, kako bi smo obojili život, faraway, so close, ovladali prostorom i vremenom, pokoravajući ga u unutrašnjim prostranstvima, oneobičavajući ga do bajkovnog. Ili treba da nam se podsmehnem, da nas otplačem, da nas pretvorim u grotesku, gađam racionalnim dosetkama , kao kamenicama, pozovem se na sve teorije koje se same na sebe pozivaju, dok ne posustanemo, umorni, otrežnjeni, od sebe, od sna, od vradžbina ili čega već.Možda se tako rasvestimo na vreme da zagrizemo ostake najboljeg dela naših života, a možda…I dalje nisam znala da li želim da mu kažem da (još) uvek može da siđe na sledećoj stanici, u neki sumrak, ili osunčano , možda promrzlo jutro, svejedno je, ili da treba da ćutke nastavi putovanje, posmatrajući proticanje naših dana dok ga negde, podstaknuto komedijantom slučajem, ne ugleda ono što traži…
Rekla sam joj Naježim se na spominjanje predgrađa Suzdržala se od pravljenja grimase Odgovorila mi- moja devojčica tamo ima detinjstvo i sve je mirno Požurila sam s objašnjenjem: O mojim uspomenama je reč Ja zapravo nikada tamo nisam prošetala Sećam se jednog polja suncokreta koje se pružalo u nedogled, kao da se ogleda u oblacima I kako je grad treperio u daljini. Ali, ja nikada nisam prošla tuda. Sećam se sobe u senci po kojoj hodam na prstima, pazimo kako zatvaramo vrata i šapućemo. Nedostatak svetlosti olakšao je, valjda, da zažmurim na prljavštinu, Kako sam se sa lakoćom navikla na mrak Da ne ispadnem uobražena, rane lakše zarastaju ako se samopovređuješ (ironija) Sećam se kako naslonjena na prozor grlim drveće, loveći tragove neba među granama. Negde pred novu godinu donela sam sveće koje su mirisale na cimet i vanilu, da olakšaju disanje. Sećam se kako u ogromnoj staroj torbi dovlačim knjige, kako se čudim što mi nije hladno, dok veje, ostavljajući sve pročišćeno. Proleća i pogleda koji me ispitivački odmerava do ožiljka na čarapi, prkosno izvirelog iz baletanke. Proleća u kojem se smrzavam. Predgrađe je za mene bilo pokušaj da se izmašta ljubav kao sinonim za svejeureredu i život ima smisla, obojen trpljenjem. Posle kojeg ostaje pretresanje sposobnosti zaborava…
A toliko sam toga sa tobom htela podeliti… Kao da mrvim slatke ostatke dana Danas sam nekako mirnija, prvo od toga počinjem. Kao da smo ušetali u sliku, svet u svetu, boje su sjajnije. Ruke dečaka, reči devojčice, reči koje pretvaraju sve u igru. Zaustavimo se u prošlosti, prašina pod našim nogama. Po kaldrmi su se rasipali točkovi, glasovi su ispunjavali ulice. Sreća na izdisaju. Blažena naivnost. Navijamo, susrećemo se i mimoilazimo. U sumrak puštaju stare filmove, one o kojima ne znamo ništa, one koji su možda prvi put na platnu. I to je ipak zanimljivo. Još uvek je sve zanimljivo. Život se otkriva. Lovimo lica dok gledaju film. Kako im oči sijaju. Gađamo ih kokicama. Mali gradovi postaju najveći. Male pobede postaju najvažnije. Na dohvat ruke sve(t). A opet, ti nikad nećeš razumeti koliko sve to može biti važno. Kako sve to može biti važno. I kako se sve zapravo ne razlikuje od igre. Dok slobodno hodam, (pod)smehujem se,više nema ulice kroz koju osećam tremu dok prolazim. Još uvek želim da udomim sve te pse koji lutaju po zavičaju. Toliko toga sam želela da ti kažem, ali to ionako ne bi bilo važno. Više ni sama ne razumem zašto… Jesmo li oboje gluvi od svakodnevnice?
Dok smo još uvek sedeli u prvim redovima profesor je rekao da dolazi neko bitan I tada sam otišla… možda jedini put jer bilo mi je pomalo dosadno da volim previše voljene Pa sam čitala knjige od kojih bih danas crvenela I prečesto se susretala sa rečenicom: ,,Kako za to ne znaš?“ A ja sam jedino strahovala da ne postanem neko drugi Jer to je tako lako Uistinu sam malo toga znala osim da se i od smetlišta se može napraviti carstvo A carstvo se može pretvoriti u smetlište Sve je ionako karneval I svi smo pajaci Čarls jet pričao o Amerikancu koji je bombardovao Beograd pa plakao, kojeg rat nije zanimao i nije mu razumeo svrhu koji je jedino želeo da bude sa svojom devojkom Čarls mu je napisao pesmu-utehu tada sam mogla da zaplačem to sam zapamtila i ispričala ocu na autobuskoj stanici na kojoj su spavale izbeglice, nekoliko godina kasnije Čitala sam Čarlsovu biografiju i u njoj pesmu o bombonama umesto bombi. Sedeli smo na Filozofskom i ispijali kafe I smejali se divu koji nam je okrenuo zadnjicu govorili smo da gleda u pogrešnom smeru bili smo tmurni kao nebo dok smo posmatrali smenjivanje boja odeće užurbanih prolaznika na pločniku, dole, ispod nas, sa druge strane okna kao da je večito padala kiša kao da smo večito bili gladni svega Jeli smo smokve I kroasane I male krofne kakvih više nema ispijali smo kvas iz konzervi nisam ga volela, al mi je prijao osećaj da nešto delimo. žvrljali smo kao da ispisujemo korake, kao da time dišemo I slušali muziku sa mog cd plejera kišna popodneva smo provodili u američkoj čitaonici Preležala sam svaku depresiju, nijedna me nije zaobišla Odvukla sam nas kod psihologa Rekao je da treba da izbacimo mnogo reči povraćali smo ih na sve načine I onda kada nikome nije bilo ugodno osećali da smo čistiji svaki put Na novoj kiši Bez kišobrana nažvrljan na papiru došao je kraj A za svaki se veruje da je novi početak Da bi se izbrisala nostalgija Nisam se fotografisala sa unapred pripremljenim osmehom Bila sam preumorna i previše raščupana U čekaonici čitam o tome da budući pesnik beži od crnih ptica preko velike vode I kako tamo otkriva svoj zastrašujući raj tako se lako mrak nadvije nad čoveka Lukavija su od svega krila crnih ptica Ponekad mi se čini da zapravo nikad nije ni bilo ničeg, osim izbljuvanih i usisavanih reči I da je sav život ostao sa druge strane okna stapajući se sa šarenilom i nestajući, ko zna gde, bežeći od sivila koje se nad njim rasipalo dok smo verovali da smo sigurni…
Čarls je ponovo došao, da zaokruži deceniju Govoreći o američkom snu i svemu što nije više kao nekad i što nikad neće biti isto da me podseti koliko prezirem proticanje vremena i (s)umiranje u svakom danu.
Razumem. Peške, na prstima, makar…
UMESTO ĆUTANJA 