Kraj leta

Avgust je mesec sete

Tada se leto susreće sa tiranskom zimom bez snega

To je mesec koji treba polako oglodati do koske

Na izrovanim livadama rasklapaju luna park

Kao odbačene igračke leže mašine

Nešto fino u tišini truli

Negde nevidljivi za sve su trenuci hiljada života

Kapi kiše vremena otekle daleko

Tvoj smeh one noći neće li biti uspomena koja bledi i nestaje

I momenti ekstaze se menjaju sa vremenom, iskrivljuje ih nepouzdano sećanje

Redovi stolica i nad njima tišina

Gde su sada svi oni ljudi, onaj period kad se detinjstvo i mladost slobodno mešaju

Ono doba kada smo glupi, tako nevino glupi

Lišće žuti u nepovrat Sasušene trave lome se u рrah

Istina je da se život nastavlja i tokom jeseni i zime Na kraju sve рrođe

Zato treba proživeti do kraja ovaj mesec

Osunčano mesto na suncu, časa vina

Neki tihi zaton

Još neki osmeh

Neka ekstaza

Ne posedujemo zauvek ni jedan trenutak

Ali neka nežno klize niz nas kao kapljice kiše

Neka padaju na nas ko pahulje

Tada ćemo moći ispratiti leto bez sete

I uživati

U jeseni

Što Stiže

Photo by Pan Agresth on Pexels.com

Umor

Sanjao sam teške snove

O dušmaninu koji i ne zna da mi je dušmanin

O izgubljenom osmehu koji živi samo u pesmi

Probudio sam se u jednom drugačijem svetu

U njemu je sijalo Sunce u tihoj ulici

A ja sam bio tako, tako umoran

Rastali smo se na stanici

Ja sam otišao kući, da spavam

U autobusu, gledao sam svet kako promiče

Lenjo, kao niski oblaci po nebu

Još jedno leto prolazi

Još jedna jesen se prikrada

Ja nosim bol mnogih

i onih živih i onih mrtvih

Kako li je bilo Hristu na Golgoti

da nosi na plećima ceo svet

Setim se onog konja iz pesme

što uzalud čezne za odmorom

za zelenom travom i Suncem

Ne mogu da nađem jedan jedini iskreni osmeh

a da nije osmeh deteta, umor nas nagriza kao kiselina

Iznutra i spolja

U ovom svetu punom granica

Ja i dalje čeznem za putem

Za starim padobrodom koji odlazi niz reku

Za onim sunčanim letim detinjstva

Kada je vrućina bila prijatna i donosila sladak umor

Dugo nisam video more

Verujem da sam začet negde na morskoj obali

U meni odjekuje eho talasa

Preko mora je stigao moj praotac

Sa Severa, tražeći toplotu Juga

Umoran sam, tako umoran

Od poslova

od misli

od sudbina

To ne može da izleči jedan odmor

Neko kratko bekstvo od sebe

Treba zakoračiti hrabro u život

I izboriti se da umor ne bude ropstvo dolapa

Već slatka nemoć pred san

Stefan Brezar

Ne okrenuti se

Ti si samo senka

Crvena, ti lebdiš celim mojim podzemljem

Ponekad, vidim te

Na trenutak

Na javi

u Snu

Volim te

onako kako se samo mogu voleti fantazije

Od vilinskog praha si sazdana

od morske pene

Od keltske sete

Od svetlosti vitraža

Ne smem se okrenuti

Ni ime ti spomenuti

U tišini, najbolje se razumemo

Razdvojeni, najbolje se sastajemo

U bolu, najbolje se smejem

Praznina je puna dodira

Moramo izaći iz ovog Pakla

a da se ne vidimo

Potisnuti čeznju najteža je stvar

Ali znam

ni ne više slutim

da ću te zauvek izgubiti

ako ne ćutim

i ime ti spomenem

ako se okrenem

ako pružim srce

da ćeš nestati u jesenjim maglama

zauvek

I zato prolazim kroz ovaj Pakao

Uporno, bez osvrtanja

MOžda te neće biti ni na svetlosti dana

možda ću tamo sresti samo sebe

ali hodam

ko po ivici mača

i ne osvrćem se

iako mi srce igra na svaki crveni odblesak

na prostu činjenicu da si tu

i da me pratiš

da me uporno pratiš

kao sena iz jednog drugog vremena

Kada sam voleo strasno

Kada je ovaj svet imao malo više smisla

Stefan Brezar

Lični Pakao

Ovo je sve jako lično

Mučitelji te poznaju

Nikog ovde nema osim vas dvojice

Ti si bio prvi

Četiti zida i krov iznad tebe

Pozdravili su tvoj prvi udah

Ruke dželata prihvatile su te

Sa gutljajem mleka dobio si i svoju prvu dozu patnje

Ovo je tvoj lični pakao

Eho urlika večito tu odzvanja

Između ova četiri zida Sunce ne mora da izađe

Seti se

one hladne godine

seti se

razbijenih toplomera

žive što se cedi sa zida kao suze

(tvoje suze)

Zrak svetla spustio se u prokleti svet

Ti si nervi u okovima od mesa i kosti

u ovom paklu nema mesta za ptice

Ne zaboravi da te muče za tvoje dobro

Demoni izašli iz svojih malih paklova

Ta četiri zida su kao četiri strane sveta

Ne možeš pobeći od sebe

Demoni žele da žive večno

preko tebe

Mašina nikad ne staje

Božić, Nova Godina, Jovanjdan, Nikoljdan…

Od tvog prvog daha sve ostaje isto

Vaši jezici su ko bičevi

vaše odvratne reči su kao otrov koji se cedi na moje lice

Jedan demon stalno odlazi a nikako da ode

Drugi ostaje a želi da ide

Menjamo gradove

Zemlje

Vremena

a sve ostaje isto

Četiri zida tamnice

Četriri godišnja doba mučenja

33 godine

I ako pobegnem

ako pronađem put

I kad utihnu zli glasovi

Neće li ostati eho

da odjekuje

neće li u malom paklu

ostati deo

bez kog se ne može

bez kog se ne sme

a mora se?

Jer ovde je sve jako lično

demoni i mučenici se dobro poznaju

Delimo i krv

i prošlost

Jedino duše

duše

ne?

Zar ne?

Stefan Brezar

Slutnje

U sobi, senke se roje

Oko mene stvara se praznina

Iz tišine, dopiru nerazumljive reči koje neću da čujem

Slutnje su bezoblična čudovišta straha

Mi se bojimo da izgovorimo glasno ono što nas muči

Dani su beskrajni a toliko prazni

Osetiš svoju prolaznost u svakome udahu

Ni sebi ne priznajem da se plašim

Svet spolja je tako leden

Po stazama, sada bez lišća, odjekuju kopita Krunisane smrti

Obučen, čekam poziv koji ne dolazi

Bez smisla, mi umiremo

Bez ljubavi mi venemo

Kako izgraditi autoritet, pokaži mi kako?

Ćujem kako viče, a moja usta su poput usta mutavca

Postoje deca koja ne žele da odem

Neka druga su me već zaboravila

Slutim da je ovih drugih više

U starim fotografijama ostao je zarobljen trenutak isčezle sreće

Trenutak kada se moglo i moralo drugačije.

Svakog dana sam prolazio pored njegovog groba

I gušio neisplakane, muške suze što škrto teku, a padaju u potaji

Za jednim mrtvacem i drugim, za kojega sam odavno mrtav.

U mraku nema razlike između crne kapije i noći same

Padala je sitna, hladna kiša

Slutim da je zaborav pao na onaj trenutak i na sve trenutke koji su mogli biti

Ponekad se osetim kao stvar, kao opušak na ulici života

Bespotreban, nošen vetrom

Nekad sam imao zlatnu busolu

Nekako, usput, izgubio sam je

U praznini, u tišini, ja slušam jezik koji ne mogu da razumem

Ali slutim, slutim, da shvatam.

Dotle

samo

slutim

I

ćutim

Stefan Brezar

Smrt učitelja

Na kraju, mislimo o početku

Sećam se, onih predugih dana posle smrti detinjstva

Kada je široki svet uronio u sebe

Pamtim, da je bilo hladno i da je vladala tišina

I da sam bio sam

Jedini glasovi dolazili su iz knjiga

A kasnije, iz ekrana, kada je bilo struje

Remirez se tada zvao

Opaljen Suncem, u crvenoj košulji

Naučio me je da snaga ne mora ići sa okrutnošću

Da se neprijatelju suprostavimo sa osmehom na licu

Moja ruka je tada poželela mač

Bio je posle Zmaj koji je dao pola srca da bi spasio jednog dečaka

I celo da spasi kraljevstvo

I koji je postao sazvezdje

Nisu sve suze zle, rekao je Gandalf u Sivim lukama, ali sam plakao tad

Zajedno smo otišli u potragu za gralom

Iz kakve posude je pio Božiji sin?

Avantura nadahnjuje jutro našeg života

Iz prostakluka, iz surovih reči i sirovog ponašanja

Spasio me je g Bond

Gospodstvena muževnost koja sija – biti džentlmen je najvažnije na svetu

Odgonetnuti ime Ruže

Zaroniti duboko u tradiciju

Učitelj tada nije nosio mač, već samo britak um

Poslednji film

Nositi usud do kraja

Ostareli heroj shvatio je da je došao kraj

i da mora predati baklju novom heroju

Posle toga, učitelj se povukao u tišinu

U privatnost

Da prebira po uspomenama

Mene je život vodio dalje

Učio sam ruku maču

Jurio avanturu

Odgonetao ime ruže

Pokušavao da budem džentlmen …

i shvatio da je to posao za ceo život-boriti se sa divljakom u sebi

Sada sam čuo da je učitelj umro

Prošao je kroz hiljade lažnih smrti

Na kraju Učitelj je zaista umro

Šta reći na samome kraju a ne podsjetiti se početka?

Kako reći velike reči a ne pustiti suzu?

Najbolji učitelji imaju bezbroj učenika

Najbolji učitelji ne mogu da popamte njihova imena

Ali ono sto su učili-ne zaboravlja se

Veliki čovek je kao hrast

I ne znajući on stvara šumu oko sebe

Na kraju od drveta ostane panj

U šumi iščezlo drvo zauvek živi

Duboko verujem da nema smrti

Ako naučite nečiju ruku maču

Ako povedete u avanturu

Ako darujete nekom Zmajevo srce

Ako pokažete put džentlmena

Smrt tada gubi smisao

Ona postaje privremeni san tela

A vaša suština odlazi da postane jos jedna zvezda na nebu

Još jedno sazvezdje

Učitelj je umro

Učenje

je

večno

Stefan Brezar

Između vetra i vode

116572297_2659673681018430_888871171033913514_n
Dan je počeo pričom o snovima
Iz Nesvesnog, izronili smo još jednu zagonetku koju tumačimo u rano jutro
Poverenje je sve, vera da ti neće zadrhtati ruka
U vodi se ugasio mladi život
Za njega nije bilo mesta u ovakvom svetu, vetrovi krše nežne stabljike
Policajci su nosili duge cevi i upućivali nam nervozne poglede
Tvoja mala ruka u mojoj šaci znači mi više od celog sveta
Na vodi se, kao i uvek, nalaze labudovi
Maslačci rastu na betonu
Krhka lepota, između nemilostivog tla i ravnodušne vode
U purpurnom sutonu mi stojimo na kraju sveta,
Na suprotnoj strani dim iznad drveća liči na gigantsku mrežu
U tami sobe mi letimo slobodno
Čekamo autobuse da nas odvedu kući
Zaboravljamo njihove brojeve, sada je to samo prošlost
Budućnost ce doci, a dotle živimo
Izmedju vode i vetra
Mi šaljemo misli u svet, seme nekog mogućeg zivota
Sto moze rasti van surovog betona, izvan domašaja vode i vetra
Mi volimo
Mi sanjamo
Nije li to
Ponekad
Dosta ?
Stefan Brezar

Miris

purple flowers
Photo by Valeriia Miller on Pexels.com

Iza tebe ostao je miris
On je ležao na krivinama tvoga vrata, talasima tvoje kose
Sada je ovde, sa mnom
Jutro je puno Sunca, velika kiša samo je san koji smo sanjali u nemirnoj noći
Podseća na miris jarkih cvetova u parku
Savijam, polako, prekrivače u kojim se stvorila draga praznina
Želje tela slobodno struje
U naboru jorgana je poznat miris
Gorki ukus tera ostatke sna
Voleo bih da si tu i da možeš da osetiš miris tek nasute kafe koja se puši
Tu je, međutim, tvoj miris, neuhvatljiv, sveprisutan
Proganja nas nečije odsustvo, muči nečije prisustvo
Sreća je kompleksna stvar, sreća je nekad omirisati nečiju kosu
Miris novog kaiša težak je, on još nije zaboravio štavionicu
Stara jakna u sebi je upila mirise bezbroj klubova u noći
Ali tu, negde kraj mene, ja osetim poznat miris
Kažu da Krunisana smrt ponovo jaše, da ljudi iznova umiru sada kada je senka Goblina ponovo duga
Jedna mala stvar, slabašan miris na jastuku me tera da zaboravim, kao da sam se ko Odisejev mornar najeo lotosa
Treba izaći u ovaj varljivi sunčani dan
Obučena košulja je kao krletka za moje slobode željno telo
Ali na kragni, ti tako opojno mirišeš
Odsutna, ti si danas uz mene
Ugneždena uz bilo moga vrata
Ti, daleka
Tumačiš
Damare
Moga
Srca
Stefan Brezar

U ovaj kišni dan

green and red plants inside greenhouse
Photo by Brianna Martinez on Pexels.com

U ovaj kišni dan
Probudila me je jutarnja oluja
Na prozoru je stajala zavesa od kiše
U sivilu nije bilo svetlosti
Pričala si o bolu, o prokletstvu ploti, o tome kako je tesko biti žensko
Tvoj glas me je vodio van sivila
Iza žičane ograde rastu ruže posute kapima kiše
Delikatna Lepota, bliska a teško dostupna
Bila si moj zrak svetlosti u tmurnom jutru
Vazduh je bio težak, nosio je mirise daleke džungle, tamo sa dna Sveta
Na meni su tigrove pruge, nalik sam bujnoj vegetaciji na kojoj leže kapi kiše kao jato umornih ptica
O tvoj osmeh se lomi svakodnevnica
U ovaj kišni dan sto je trajao dugo, dugo
Ušla si iako si daleko
Udaljena grmljavina smiruje me
Zaboravio sam i na Krunisanu smrt
I na reči pesme iz sna
Moja ruka se pružila ka tvojoj kosi
U ovaj dugačak
kišni
dan
Stefan Brezar

Pesma vetra

95621573_2588140021505130_471731634102599680_n
 
Vetar je ovoga dana pevao mnoge pesme
U polju mladog žita, u krošnjama drveća, po krovovima gde čuče ptice
Ali samo jedna pesma dotakla mi je srce
 
Na jednom zidu, stoji niska školjki
I vetar je sa njima odsvirao najbolju od svih pesama ovoga dugog dana, oblaka punog
 
Bila je to pesma ljubavi ali pre svega bila je to pesma čežnje
Pesma koju razumeju samo usamljeni, daljinom razdvojeni
 
Daleko od mora i talasa, školjke su pevale svoju pesmu po taktu vetra
U njoj je bio žal za dubokom vodom
Za slobodom, koja je ostala negde daleko
 
Vetar duva gde hoće ali školjke ne mogu stići do dubokih voda, gde se crvene zrna korala
Ništa više no što ja mogu stići k tebi
 
U svetu uplašenom seni Krunisane smrti
Vetar je odsvirao pesmu čežnje
A hor školjki je pevao svoju pesmu
 
Školjke ne mogu otići
One su nošene snagom vetra
Ali u svakom od njihovih glasova postoji iskra sećanja na okean od koje se stvara plamen čežnje
 
Pridružujem i ja svoj glas tome horu
I neka li bi slobodni vetar, na putu ka slanom moru
Odneo ovu pesmu tebi
Samo
Tebi
Stefan Brezar