U ovaj kišni dan

green and red plants inside greenhouse
Photo by Brianna Martinez on Pexels.com
U ovaj kišni dan
Probudila me je jutarnja oluja
Na prozoru je stajala zavesa od kiše
U sivilu nije bilo svetlosti
Pričala si o bolu, o prokletstvu ploti, o tome kako je tesko biti žensko
Tvoj glas me je vodio van sivila
Iza žičane ograde rastu ruže posute kapima kiše
Delikatna Lepota, bliska a teško dostupna
Bila si moj zrak svetlosti u tmurnom jutru
Vazduh je bio težak, nosio je mirise daleke džungle, tamo sa dna Sveta
Na meni su tigrove pruge, nalik sam bujnoj vegetaciji na kojoj leže kapi kiše kao jato umornih ptica
O tvoj osmeh se lomi svakodnevnica
U ovaj kišni dan sto je trajao dugo, dugo
Ušla si iako si daleko
Udaljena grmljavina smiruje me
Zaboravio sam i na Krunisanu smrt
I na reči pesme iz sna
Moja ruka se pružila ka tvojoj kosi
U ovaj dugačak
kišni
dan
Stefan Brezar

Pesma vetra

95621573_2588140021505130_471731634102599680_n
 
Vetar je ovoga dana pevao mnoge pesme
U polju mladog žita, u krošnjama drveća, po krovovima gde čuče ptice
Ali samo jedna pesma dotakla mi je srce
 
Na jednom zidu, stoji niska školjki
I vetar je sa njima odsvirao najbolju od svih pesama ovoga dugog dana, oblaka punog
 
Bila je to pesma ljubavi ali pre svega bila je to pesma čežnje
Pesma koju razumeju samo usamljeni, daljinom razdvojeni
 
Daleko od mora i talasa, školjke su pevale svoju pesmu po taktu vetra
U njoj je bio žal za dubokom vodom
Za slobodom, koja je ostala negde daleko
 
Vetar duva gde hoće ali školjke ne mogu stići do dubokih voda, gde se crvene zrna korala
Ništa više no što ja mogu stići k tebi
 
U svetu uplašenom seni Krunisane smrti
Vetar je odsvirao pesmu čežnje
A hor školjki je pevao svoju pesmu
 
Školjke ne mogu otići
One su nošene snagom vetra
Ali u svakom od njihovih glasova postoji iskra sećanja na okean od koje se stvara plamen čežnje
 
Pridružujem i ja svoj glas tome horu
I neka li bi slobodni vetar, na putu ka slanom moru
Odneo ovu pesmu tebi
Samo
Tebi
Stefan Brezar

Na kraju ostaneš ti

person standing on rock formation
Photo by Mateusz Sau0142aciak on Pexels.com
Na kraju, na samom kraju ostaneš ti
Tu ne pomaže nikakvo ulepšavanje
U tunel ulazimo sami
Smeh prijatelja, topla majčina ruka, dodir ljubavnika – sve prođe
Pred Zlatni most dolazi jedna osoba
Plaši nas mukla tišina pa i od njene senke  drhtimo
Kada svi odu – ko nam ostaje?
Odeća postane klobuk krpa, skupe stvari samo beznačajne igračke
Nečije čestitke, pune lepih želja samo su froncle papira koje nosi vetar
Po bučnim sobama lebdi samoća
Na kraju puta stoji ogledalo
Na njemu se ogleda istina
Na kraju ostaneš ti
Učimo da pišemo, da mešamo boje, da izvkačimo note, da rukujemo mačem a da li nas iko uči
Da volimo sebe?
Ne samoljublju, koje prazno zveči
I koje zavisi od obožavanja drugih
Već ljubavi prema tom odrazu koji nas prati kao senka
Duboko dole, na površini bistre vode-šta se vidi?
U damarima srca, kakav odgovor nalazimo?
Na kraju, ostajemo sami sa sobom
U izolaciji, u svoja četiri zida
Otkrivaju se neprijatne istine
Možemo li naučiti plemenitu vestinu sebeljublja
Zbog drugih…
I najviše zbog sebe
Jer doći će dan
Kada ćemo
Možda po prvi put
Ostati sami
A naš odraz više neće biti nem
Doći će dan kada će u prtljagu
Biti samo jedna reč
Ti
Stefan Brezar

Senke

94756414_2580494568936342_1494853875495075840_n
 
Napolju, priroda buja
Prolećne behare, neosetno, zamenjuje zelenilo leta
Mi smo tek senke na pločniku
 
Ogromni svet atak je na moja čula
U četiri zida osećam da kopnim
 
Naš korak je nesiguran, slabašan i plašljiv
Dok smo zaključani i pogledom tražimo senku konja na kojem jaše Smrt sa krunom i sami postajemo senke
Strah nas seči i upija
 
Noću pevaju slavuji
Danju, ulice su puste – okna ne pokazuju naš odraz
 
Čovek je tako beznadežno krhk
Dovoljno je odustvo ljubavi da ga ubije
Običan stisak ruke u nama pokreće sokove zivota-bez toga mi venemo
 
Drveće pozdravlja dolazak Proleća i slavi dugo Leto što dolazi
Ptice po instinktu grade gnezde-a gde smo mi?
 
Uplašeni, preplašeni, od smrti i života podjednako
Život je smrt i smrt je život, znaš li to?
Mi ćutimo i curimo u mrak, kap po kap
 
U ovaj divni, proletnji dan ja žudim da imam toliko vitalnosti kao drvo ispod koga sedim,
da sam slobodan kao oblak na plavome nebu i
da imam ljubavi kao gavran koji gradi gnezdo
 
A da me moja senka samo prati
Kada je dug
Letnji
Dan
Stefan Brezar

San o slobodi

92811020_2566091617043304_8190528557894598656_n
Otvaram veliki prozor
Kroz njega je uletela jedna buba
Prvi gost posle mnogo dana
U daljini, Sunce dodiruje mlade listove
Sokovi kipe u žilama, vetar talasa krošnje
Buba je crvena kao prve trešnje
Vetar je bremenit mirisom proleća
Na plavom Nebu traje igra sokola
Po praznoj ulici hoda mačka
Sloboda je sazdana od svetlosti i mirisa
Napolju jaše Smrt sa krunom – ona jedino želi ljude
Ovo je predah za sve životinje – sve što leti, trči i puže
I u snu njena senka lebdi nad nama
Ali kao srž zdravog drveta unutar nas je san o slobodi
Sunce igra na mojoj koži
Udišem spoljni vazduh punim plućima
U daljini, negde tamo, nalaziš se ti
I kroz rešetke zatvora moze se dodirnuti sloboda
I u okuženom snu udahnuti svež vazduh
Umesto venca od vrbovog pruća sutra
Isplešcu reči nade, ljubavi i vere
I misliti na tebe
U meni kipe sokovi proleća
U meni živi zov slobode
On je i više od sna
Krošnje vrba me podsjećaju na tvoju kosu
Sunce se igra po olucima kao svetlost po mačevima – telo po navici zauzima stav
Buba odleće, u široki svet
Mozda ce otići na prozor nekog prijatelja
Mozda ce otići kod tebe
Neka ponese na svojim krilima reči ove pesme
U grimizu,
Nevidljivim slovima
Ispisana je pesma o slobodi i čežnji
Ali
ne
i
o
strahu
Stefan Brezar

Kada sve ovo prođe

Kada sve ovo prođe, ništa se neće promeniti
Izmilicemo iz naših zatvora i zakoračiti u isti svet
Niko ga neće promeniti
Kada sve ovo prođe, zaboravićemo na sve-kao i uvek
Od gladi će i dalje plakati deca
U tišini će pucati srca
Kada sve ovo prođe, želećemo da sve bude kao pre
U kafanama ćemo i dalje lepiti pare na oznojena čela svirača
U bludu i alkoholu topićemo nečiste savesti
Kada sve ovo prođe, i dalje ćemo štovati Vrhovnu hulju
Sa zaleđinom od starog tatice, jahaćemo žute patkice  i kritikovati
Ali ne previše, jer možemo izgubiti i to što imamo-ko ima šta da izgubi.
Kad sve ovo prođe, zaboravićemo na mrtve
Kafići će opet biti puni, svet će živeti novi život
Ko će pamtiti starca koji se ugušio u sopstvenom šlajmu, hoće li se neko uopšte sećati  sveštenika koji se žrtvovao za neznanca, svojeg bližnjeg?
Kad sve ovo prođe, a proći će, početak svega biće nam samo jos jedan ,,važan“datum, čije pravo značenje će ostati u prošlosti.
Zaboravili smo Nanking, zaboravili Pribilovce, zaboravili Aušvic i Jasenovac
To je istorija i ko za to mari?
Kad sve ovo prodje i dalje će biti potrebno platiti račune, a novca neće biti
Teraće nas da radimo-bez ugovora, na crno
Ali bitno će biti što smo konačno izašli iz zatvora – slobodni da umremo od gladi
Kad sve ovo prodje, bogati će moći da piju makijato, siromasi da gladuju napolju
Buržuji će putovati u Rim, penzioneri će da odu do kontejnera
Neko će širiti vidike a neko će puzati između dve tačke čudovišne duži bede
Kad sve ovo prodje, zahvaljivaćemo se Bogu što je sve prošlo… i zaboraviti koliko smo se plašili žrtvovanog Jagnjeta koje je nudilo Spas u čaši.
Crkve, džamije i sinagoge otvoriće vrata… da možemo da lažemo Boga kako verujemo u njega, sada kada je Krunisana smrt otišla.
Kad sve ovo prodje, maltretiraćemo i dalje svoje bližnje
Zakidati im plate, ismevati ih i varati
I kad ovo prodje, dobrota ce ponovo biti smatrana slabošću
Kada ovo prodje, izmilićemo iz svojih zatvora , i ždrati i piti nad grobovima onih manje sretnih
Neki neće imati šta da slave i njihova tuga će da traje godinama, njihova patnja će se vući prazninom kao utvara
Kad sve ovo prodje, bićemo sretni što su nas pustili napolje a nećemo se obazirati na tamničara koji i dalje drži ključ.
Sloboda nije privremena-sloboda se mučno osvaja, ali šta o tome zna zatvorenik koji je izašao u šetnju?
Kada sve ovo prodje, kao i posle svake katastrofe, popravljaćemo ono sto je Smrt izgazila svojim kopitima
Kao mravi koji iznova popravljaju svoj mravinjak, navaliće ljudi
I neće nam pasti na pamet da stvorimo nesto novo – razmišljanje je nekad tako teško, zar ne?
Kada sve prodje, Sokratu ce i dalje davati kokutu, za Hrista se krst sprema, na proroke se dižu kamenice
Istina ce nestati u vrevi stada
Fiziološke potrebe ce potisnuti potrebe duše, ponovo
Kad sve ovo prodje, ništa se neće promeniti
Ostaće sve isto
Da li ste sretni?
Dal’ je to
sloboda
O
kojoj
Su
pevali
sužnji?
Stefan Brezar
Dance-Macabre

Dug put u ništa

Na kraju, ne ostaje ništa
Nismo više isti ljudi
Iza nas vreme uporno briše otiske stopala
Stare fotografije čuvaju sećanje na prohujale dane
Zamrznuti trenuci vremena koji će i sami nestati
Iza mene možda ostane nešto – poneka pesma, zapis ili roman
Ali istinsko sećanje nestaće
U biografiji na koricama uzalud će se tražiti čovek
Zlo i dobro, hrabrost i kukavičluk, sve to ide u isti vir
U trbuhu vremena razlaže se stvarnost
Tsalal je uvek gladan
Lav nemirno spava u tmini
Čeljusti melju, u snu, nikad ne prestaju
Bio sam naivan, nekada davno
Zar čoveka može razložiti jedan plač?
Pustiti znači zaboraviti, zaboraviti znači uništiti
Pregaziće nas kao plitak potok
Nemilostive stope biće i same zgažene ali šta mari?
U ništavilu ništa neće biti bitno, u crnilu se razbijaju sve maske
Iza nas ostaju samo fragmenti
Smrt se ne da pobediti
Život može sprati i slana voda, kao neki virus.
Dug je put na kraj Noći
Junaci napune grobove
Nekad sam se bojao dugačkog sna, bez kraja
I još više života u kojem se ne postigne ništa
Sada, ko mari?
Prihvatam da ću nestati iz svega pa i iz tvojeg mozga
Pod dugom senkom ja koračam
Ostavljam iza sebe fragmente, mrvice hleba u mračnoj šumi vremena
Ne okrećem se da oteram vrane
Dobro i zlo, pozobaće sve
Na mojim plećima su vekovi
Moja senka je dugačka
Ne tražim više razumevanje
Kada umor stigne želiš samo san
Dug je
put
u
Ništa
Stefan Brezar
an open red flush door
Photo by Kei Scampa on Pexels.com