Kraj leta

Avgust je mesec sete

Tada se leto susreće sa tiranskom zimom bez snega

To je mesec koji treba polako oglodati do koske

Na izrovanim livadama rasklapaju luna park

Kao odbačene igračke leže mašine

Nešto fino u tišini truli

Negde nevidljivi za sve su trenuci hiljada života

Kapi kiše vremena otekle daleko

Tvoj smeh one noći neće li biti uspomena koja bledi i nestaje

I momenti ekstaze se menjaju sa vremenom, iskrivljuje ih nepouzdano sećanje

Redovi stolica i nad njima tišina

Gde su sada svi oni ljudi, onaj period kad se detinjstvo i mladost slobodno mešaju

Ono doba kada smo glupi, tako nevino glupi

Lišće žuti u nepovrat Sasušene trave lome se u рrah

Istina je da se život nastavlja i tokom jeseni i zime Na kraju sve рrođe

Zato treba proživeti do kraja ovaj mesec

Osunčano mesto na suncu, časa vina

Neki tihi zaton

Još neki osmeh

Neka ekstaza

Ne posedujemo zauvek ni jedan trenutak

Ali neka nežno klize niz nas kao kapljice kiše

Neka padaju na nas ko pahulje

Tada ćemo moći ispratiti leto bez sete

I uživati

U jeseni

Što Stiže

Photo by Pan Agresth on Pexels.com

Umor

Sanjao sam teške snove

O dušmaninu koji i ne zna da mi je dušmanin

O izgubljenom osmehu koji živi samo u pesmi

Probudio sam se u jednom drugačijem svetu

U njemu je sijalo Sunce u tihoj ulici

A ja sam bio tako, tako umoran

Rastali smo se na stanici

Ja sam otišao kući, da spavam

U autobusu, gledao sam svet kako promiče

Lenjo, kao niski oblaci po nebu

Još jedno leto prolazi

Još jedna jesen se prikrada

Ja nosim bol mnogih

i onih živih i onih mrtvih

Kako li je bilo Hristu na Golgoti

da nosi na plećima ceo svet

Setim se onog konja iz pesme

što uzalud čezne za odmorom

za zelenom travom i Suncem

Ne mogu da nađem jedan jedini iskreni osmeh

a da nije osmeh deteta, umor nas nagriza kao kiselina

Iznutra i spolja

U ovom svetu punom granica

Ja i dalje čeznem za putem

Za starim padobrodom koji odlazi niz reku

Za onim sunčanim letim detinjstva

Kada je vrućina bila prijatna i donosila sladak umor

Dugo nisam video more

Verujem da sam začet negde na morskoj obali

U meni odjekuje eho talasa

Preko mora je stigao moj praotac

Sa Severa, tražeći toplotu Juga

Umoran sam, tako umoran

Od poslova

od misli

od sudbina

To ne može da izleči jedan odmor

Neko kratko bekstvo od sebe

Treba zakoračiti hrabro u život

I izboriti se da umor ne bude ropstvo dolapa

Već slatka nemoć pred san

Stefan Brezar

Ne okrenuti se

Ti si samo senka

Crvena, ti lebdiš celim mojim podzemljem

Ponekad, vidim te

Na trenutak

Na javi

u Snu

Volim te

onako kako se samo mogu voleti fantazije

Od vilinskog praha si sazdana

od morske pene

Od keltske sete

Od svetlosti vitraža

Ne smem se okrenuti

Ni ime ti spomenuti

U tišini, najbolje se razumemo

Razdvojeni, najbolje se sastajemo

U bolu, najbolje se smejem

Praznina je puna dodira

Moramo izaći iz ovog Pakla

a da se ne vidimo

Potisnuti čeznju najteža je stvar

Ali znam

ni ne više slutim

da ću te zauvek izgubiti

ako ne ćutim

i ime ti spomenem

ako se okrenem

ako pružim srce

da ćeš nestati u jesenjim maglama

zauvek

I zato prolazim kroz ovaj Pakao

Uporno, bez osvrtanja

MOžda te neće biti ni na svetlosti dana

možda ću tamo sresti samo sebe

ali hodam

ko po ivici mača

i ne osvrćem se

iako mi srce igra na svaki crveni odblesak

na prostu činjenicu da si tu

i da me pratiš

da me uporno pratiš

kao sena iz jednog drugog vremena

Kada sam voleo strasno

Kada je ovaj svet imao malo više smisla

Stefan Brezar

Lični Pakao

Ovo je sve jako lično

Mučitelji te poznaju

Nikog ovde nema osim vas dvojice

Ti si bio prvi

Četiti zida i krov iznad tebe

Pozdravili su tvoj prvi udah

Ruke dželata prihvatile su te

Sa gutljajem mleka dobio si i svoju prvu dozu patnje

Ovo je tvoj lični pakao

Eho urlika večito tu odzvanja

Između ova četiri zida Sunce ne mora da izađe

Seti se

one hladne godine

seti se

razbijenih toplomera

žive što se cedi sa zida kao suze

(tvoje suze)

Zrak svetla spustio se u prokleti svet

Ti si nervi u okovima od mesa i kosti

u ovom paklu nema mesta za ptice

Ne zaboravi da te muče za tvoje dobro

Demoni izašli iz svojih malih paklova

Ta četiri zida su kao četiri strane sveta

Ne možeš pobeći od sebe

Demoni žele da žive večno

preko tebe

Mašina nikad ne staje

Božić, Nova Godina, Jovanjdan, Nikoljdan…

Od tvog prvog daha sve ostaje isto

Vaši jezici su ko bičevi

vaše odvratne reči su kao otrov koji se cedi na moje lice

Jedan demon stalno odlazi a nikako da ode

Drugi ostaje a želi da ide

Menjamo gradove

Zemlje

Vremena

a sve ostaje isto

Četiri zida tamnice

Četriri godišnja doba mučenja

33 godine

I ako pobegnem

ako pronađem put

I kad utihnu zli glasovi

Neće li ostati eho

da odjekuje

neće li u malom paklu

ostati deo

bez kog se ne može

bez kog se ne sme

a mora se?

Jer ovde je sve jako lično

demoni i mučenici se dobro poznaju

Delimo i krv

i prošlost

Jedino duše

duše

ne?

Zar ne?

Stefan Brezar

Slutnje

U sobi, senke se roje

Oko mene stvara se praznina

Iz tišine, dopiru nerazumljive reči koje neću da čujem

Slutnje su bezoblična čudovišta straha

Mi se bojimo da izgovorimo glasno ono što nas muči

Dani su beskrajni a toliko prazni

Osetiš svoju prolaznost u svakome udahu

Ni sebi ne priznajem da se plašim

Svet spolja je tako leden

Po stazama, sada bez lišća, odjekuju kopita Krunisane smrti

Obučen, čekam poziv koji ne dolazi

Bez smisla, mi umiremo

Bez ljubavi mi venemo

Kako izgraditi autoritet, pokaži mi kako?

Ćujem kako viče, a moja usta su poput usta mutavca

Postoje deca koja ne žele da odem

Neka druga su me već zaboravila

Slutim da je ovih drugih više

U starim fotografijama ostao je zarobljen trenutak isčezle sreće

Trenutak kada se moglo i moralo drugačije.

Svakog dana sam prolazio pored njegovog groba

I gušio neisplakane, muške suze što škrto teku, a padaju u potaji

Za jednim mrtvacem i drugim, za kojega sam odavno mrtav.

U mraku nema razlike između crne kapije i noći same

Padala je sitna, hladna kiša

Slutim da je zaborav pao na onaj trenutak i na sve trenutke koji su mogli biti

Ponekad se osetim kao stvar, kao opušak na ulici života

Bespotreban, nošen vetrom

Nekad sam imao zlatnu busolu

Nekako, usput, izgubio sam je

U praznini, u tišini, ja slušam jezik koji ne mogu da razumem

Ali slutim, slutim, da shvatam.

Dotle

samo

slutim

I

ćutim

Stefan Brezar

Pišem dok ne sluša(š)

A toliko sam toga sa tobom htela podeliti…
Kao da mrvim slatke ostatke dana
Danas sam nekako mirnija, prvo od toga počinjem.
Kao da smo ušetali u sliku, svet u svetu, boje su sjajnije.
Ruke dečaka, reči devojčice, reči koje pretvaraju sve u igru.
Zaustavimo se u prošlosti, prašina pod našim nogama. Po kaldrmi su se rasipali točkovi, glasovi su ispunjavali ulice.
Sreća na izdisaju.
Blažena naivnost.
Navijamo, susrećemo se i mimoilazimo.
U sumrak puštaju stare filmove, one o kojima ne znamo ništa, one koji su možda prvi put na platnu.
I to je ipak zanimljivo.
Još uvek je sve zanimljivo.
Život se otkriva.
Lovimo lica dok gledaju film.
Kako im oči sijaju.
Gađamo ih kokicama.
Mali gradovi postaju najveći.
Male pobede postaju najvažnije.
Na dohvat ruke sve(t).
A opet, ti nikad nećeš razumeti koliko sve to može biti važno.
Kako sve to može biti važno.
I kako se sve zapravo ne razlikuje od igre.
Dok slobodno hodam, (pod)smehujem se,više nema ulice kroz koju osećam tremu dok prolazim.
Još uvek želim da udomim sve te pse koji lutaju po zavičaju.
Toliko toga sam želela da ti kažem, ali to ionako ne bi bilo važno.
Više ni sama ne razumem zašto…
Jesmo li oboje gluvi od svakodnevnice?

Dijana Redžić

S druge strane sna

S druge strane sna

,,Ali – kuda se jaki od zime sklanjaju,
kad dođe? Ljubav kad sine – kamo okreću lica?“

Abdulah Sidran

Tamo, gde je Eduard Sam, dok ponavlja, ,,ja jesam“ i nestaje u ravnici

Ušuškavam te,

bezbrižnog

od kukavičluka

od svega što jesi

i onog što nikad nisi bio

Rečima koje ne šaljem

Razlivaju se, neizgovorene

Kao kapi kiše po prozoru

S novom jeseni

U kojoj nestaje vreme koje to nije

Ti znaš zašto od neizgovorenog ne postaje pesma

Ovo su dani u kojima Laure jedu burek

U kojima govore da ljubavi nikad nije ni bilo

I da smo zbog samoobmane razočarani

Ovo je vreme bez vremena

U tesnom kostimu svakodnevnice

Prokrijumčarim par trenutaka pred san

U kojima nanovo krunišem lude

I brišem suze pajacima

neizgovoreno se maskira

u reči,

u slike,

Novi karneval u mojoj svesti

Do jutra će sve biti zaboravljeno

Tešim se

Uznemireno rušim znakove pitanja

Kao raspeća

I brišem zvezdu na dlanu

Treptaj oka postaje merna jedinica za vreme

Od jedne do druge jeseni

Opet će umreti zelena

I neću se imati gde sakriti

Možda jednom

Zasustave se dva slova

I za njima dokotrljaju dve crne grudve ništavila

I ispod njih podjednako ništavne reči

 i otkriju se tragovi nenapravljenih koraka

I sve okrzunte  samoće koje su  (p)ostale usamljenosti

Iz opuštenih dlanova

 ispadne uspomena na dodire koji se slute

Sa linije sudbine

Kao pahulje pretvorene u suze

 skliznu sve nemaštine

I možda se vrate odbegli leptiri i ptice

Otkrivajući tajnu leta

Tad

ćutke

sa prestola

posmatraj…

Dijana Redžić

Džez

Džez

Stan je u prizemlju okružen mnoštvom zvukova uzročnika nesigurnosti

Utišala sam muziku i otvorila prozor

Život drveća zakorači u sobu

Saglasan sa tišinom koju nastojim da sačuvam

Dok uznemireno osluškujem nepoznati hod

Tamo odakle dolazim tuđi koraci ostaju daleko ispod mene

Tamo kroz prozor posmatram krovove koje je jedna oluja sljuštila

I ptice nanizane na žice za kablovsku

Od jedne do druge zgrade

Tamo odakle dolazim pogledom grlim nebo

Tragajući za utehom

Za opravdanjem

Za objašnjenjem

ležim na podu i fotografišem

Savladavam usamljenost dok oblaci nestaju pod mojim prstima

Udaljenost tuđeg hoda stvara iluziju nepovredivosti tišine

 Remećenu samo jutarnjom melodijom

Raspršenom u ružičasto

Ili sivo

Sa odmicanjem dana.

Ovde, gde sam sada osluškujem one koji odlaze svakog jutra

Jednolični ritam njihovih koraka dok ostajem iza zatvorenih vrata

Pokušavajući da predosetim težinu hladnoće

Starac iznad  lupa čekićem, tačan ko sat ispustiće vrisak i otpevati Tamo daleko

Proticanje trenutaka razotkriće

 svakodnevnicu

Bednu i blagoslovenu…

Dok sve ne prekine rezak zvuk zvona;

,,Odavno nismo slušali džez“

Dijana Redžić

Dva puta sam videla Čarlsa Simića ( O tome kako smo studirali književnost, deo prvi)

Dok smo još uvek sedeli u prvim redovima profesor je rekao da dolazi neko bitan 
I tada sam otišla…
možda jedini put
jer bilo mi je pomalo dosadno da volim previše voljene
Pa sam čitala knjige od kojih bih danas crvenela
I prečesto se susretala sa rečenicom: ,,Kako za to ne znaš?“
A ja sam jedino strahovala da ne postanem neko drugi
Jer to je tako lako
 Uistinu sam malo toga znala
osim da se 
i od smetlišta se može napraviti carstvo
A carstvo se može pretvoriti u smetlište
Sve je ionako karneval
I svi smo pajaci
Čarls jet pričao o Amerikancu koji je bombardovao Beograd pa plakao, 
kojeg rat nije zanimao i nije mu razumeo svrhu
koji je jedino želeo da bude sa svojom devojkom
Čarls mu je napisao pesmu-utehu 
 tada sam mogla da zaplačem
 to sam zapamtila
i ispričala ocu na autobuskoj stanici na kojoj su spavale izbeglice, nekoliko godina kasnije
Čitala sam Čarlsovu biografiju i u njoj pesmu o bombonama umesto bombi.
Sedeli smo na Filozofskom i ispijali kafe
I smejali se divu koji nam je okrenuo zadnjicu
govorili smo da gleda u pogrešnom smeru
 bili smo tmurni kao nebo dok smo posmatrali smenjivanje boja odeće užurbanih prolaznika na pločniku, dole, ispod nas, sa druge strane okna
 kao da je večito padala kiša
 kao da smo večito bili gladni
svega
Jeli smo smokve
I kroasane
I male krofne kakvih više nema
 ispijali smo kvas iz konzervi 
nisam ga volela, al mi je prijao osećaj da nešto delimo.
 žvrljali smo kao da ispisujemo korake, kao da time dišemo
I slušali muziku sa mog cd plejera
 kišna popodneva smo provodili u američkoj čitaonici
Preležala sam svaku depresiju, nijedna me nije zaobišla
Odvukla sam nas kod psihologa
Rekao je da treba da izbacimo mnogo reči
 povraćali smo ih na sve načine
I onda kada nikome nije bilo ugodno
 osećali da smo čistiji svaki put
Na novoj kiši
Bez kišobrana
 nažvrljan na papiru došao je kraj
A za svaki se veruje da je novi početak
Da bi se izbrisala nostalgija
Nisam se fotografisala sa unapred pripremljenim osmehom
Bila sam preumorna i previše raščupana
U čekaonici čitam o tome da budući pesnik beži od crnih ptica
preko velike vode
I kako tamo otkriva svoj zastrašujući raj
 tako se lako mrak nadvije nad čoveka
Lukavija su od svega krila crnih ptica
 Ponekad mi se čini da zapravo nikad nije ni bilo ničeg, osim izbljuvanih i usisavanih reči
I da je sav život ostao sa druge strane okna stapajući se sa šarenilom i nestajući, ko zna gde, bežeći od sivila koje se nad njim rasipalo dok smo verovali da smo sigurni…

Čarls je ponovo došao, da zaokruži deceniju
Govoreći o američkom snu i svemu što nije više kao nekad i što nikad neće biti isto
da me podseti koliko prezirem proticanje vremena
i (s)umiranje u svakom danu.

Dijana Redžić

Dirke

Dirke

Moja majka je rekla: Potrošila sam cijelo bogatstvo na tvoje satove klavira

Ali na mom ćeš sprovodu odbiti svirati

                Athena Farrokhzad

Dirke su bele i crne

Da bi se  melodija rimovala sa životom

Sa patetikom

Sa klišeima

Nisam imala klavir

I nikada nisam naučila da sviram

Pevam o cvetu boje sunca  pred komisijom podzorivog pogleda

mori me nejasno osećanje izjednačavanja kraja i početka

I slutnja da je traganje za utehom varka

Pitaju me- zašto kasniš

A ja ćutim o melodiji crnih dirki

Kakva se svira na pogrebima

Nevoljno gazim po blatu

Po belim dirkama sviraju uzorni đaci

Čekaju ih majke, dušebrižnice

Ogovaraju tuđu decu po hodnicima

 Crvenokosa profesorka smrdi na cigarete i uvek nosi crnu odeću

Koluta očima

Govori mi da moram imati klavir

U meni melodija postaje sve tiša

Nestaje za cvetom

Crne dirke su tu da prsti skliznu po njima

U tišinu

koju sam potisnula u zaborav

Govorili su da sam smrt ispratila ćutanjem

Postoji zanemelost koja se ne može prevesti.

Dijana Redžić