Na obali Fisona

Često se setim te noći, koja se desila pre šest meseci.

Šest života, koji su se odigravali u okviru šest noći koje su prošle brzo, ostavljajući nam samo deliće sna po buđenju.

Sada si me podsetila.

Zatvaram oči i vidim jasno, pogledom unutrašnjeg oka.

Sedimo, iznad duboke crne vode na kojoj se belasaju labudovi. U daljini je samo crnilo, duboke Noći bez kraja .

Na ivici smo sveta.

Kažu da je Dunav jedna od četiri rajske reke koje su činile među Edenu i da se nekad zvao Fison.

Pitam se jesu li praotac Adam i pramajka Eva nekad sedeli na ovoj istoj obali i zurili ka Raju koji su izgubili? Moreni čežnjom za domom, uplašeni crvenog anđela, sa plamenim mačem koji se vijao tamo amo?

Pitala si me, večeras, jesam li čitao ,,Lovca u žitu“?

,,Klinac se pitao kuda odu patkice kad se jezero zaledi. Kroz ceo roman se pita.

Tako i ovi labudovi… Gde su sad? Vidiš li ih s te tvoje kule u Galenici?’’

U visini su šuštale zvezde.

Na toj vlažnoj steni, oboje u crnom, bili smo deo Noći koja nas je okruživala… a opet, bili smo stranci u tom širokom svetu, putnici u Noći.

Noć nema kraja.

Na Tasosu, u Pragu, na obalama Peloponeza, u Istanbulu, Solunu ili negde na širokom, slanom moru.

Ne znam jesi li ikad razmišljala o tome – da je čovek večiti potukač i stranac na ovoj zemlji.

Kuda idu patke kada mraz dođe?

One jednostavno odlete, negde na jug. Video sam više puta njihova jata kako odlaze, jedno po jedno, u zemlje u koje sam mogao otići samo u snu.

Gde je naša otadžbina? Gde ćemo mi odleteti kada mraz dođe i vode se zalede?

Kao klinac, bojao sam se vode i bio je potreban jedan paganski ritual da bi se oslobodio straha. Strah je, po rečima moje babe, prešao u mali komadić olova, nalik vodi punoj velikih talasa, oštrih  kresta.

Često sam dolazio na obale te reke koju sada Dunavom zovu.

Neki drugi mladić ju je pre dve hiljade godina možda znao kao Danu, majku bogova – vilenjaka.

Nekad sam tu dolazio noću.

U većini slučajeva sam.

Tada si ti bila tu.

Ne znam možeš li da shvatiš koliko je čudno raditi neke stvari u društvu. Koliko je nestvarno ne biti sam u noći i diviti se u društvu, u tišini, labudovima dok vetar miluje topole… a ne biti istovremeno potčinjen tuđem mozgu?

Pakao su drugi, Raj smo mi.

Pričao sam o Paviću, ali mogao sam pričati o bilo čemu.

Mišići, napeti od trčanja, opuštali su se, lagano.

Duž mojih nerava, niz moju kičmu teklo je blaženstvo.

Poslednja toplota umirućeg leta sudarala se sa hladnoćom nastupajuće zime i milovala mi kožu, kao nevidljivi prsti voljene žene.

Oblačio sam se nekad u crno. Svaki dan, ali moja boja je zelena.

Duboka zelena u šumi bukvi, u leto.

Svetlo zelena voda koju seku vesla.

Smaragdna boja ostrva vila i svetaca.

Kao jed zelena voda jedne reke u kojoj se bojim da plivam a na kojoj je jedan paša sagradio veliki, kameniti most.

Svetlo zelena boja biljki koje hrle ka Suncu, željne da daju plod.

Gde su se sakrili labudovi?

Verujem da su i dalje tamo, na crnoj reci, na međi edemskoj.

A gde smo mi?

Sa ove visine ja gledam ka tebi.

Ni jedan labud nije imao takva krila kao što ih ima misao.

Ni jedan talas reke nije napisao na pesku pesme čežnje kao što ih ja pišem.

Sećanje na baršun tvoje kože još živi na jagodicama mojih prstiju.

,,Kaži im da se vrate.’’

Oni nikad nisu odlazili.

Oni su tamo, na crnim talasima, kao beli cvetovi lotosa.

U ,,Odiseji’’ jedači lotosa zaboravljali bi sve zlo i svaku muku kada bi okusili samo zalogaj te hrane koju su im bogovi dali.

Oni nas čekaju.

Ubraćemo te plodove i podeliti ih, zajedno.

Zaboravićemo na pauke i vode, na izdajstva i izgnanstva i dane koje su pojeli skakavci.

Zaboravićemo na Krunisanu Smrt.

Taj put ću te zagrliti i dozvoliti sebi da osetim  miris tvoje kose a moja ruka tražiže stare puteve na tvojoj koži.

Bićemo sretni, koliko mogu biti sretni izgnanici iz Edena sa ove strane života.

Na obali Fisona, ješćemo slatki lotos i diviti se labudovima a patke će se, iznad nas vraćati kući.

Stefan Brezar

 

australia black and white cold dark
Photo by Kat Jayne on Pexels.com

SENKE

Naše je detinjstvo živelo sa senkama…
Kao da je stalno bilo okruženo nedostatkom svetlosti
Izvijali bismo dlanove i posmatrali oblike u odrazu na zidovima
Naši bi dlanovi postajali krila
Po podu smo slagali domine i šahovske figure
I posmatrali kako se plamen sveće lomi po uglovima sobe
Usled nedostatkam svetlosti prostor bi osvajala tišina
Kao da smo se plašili da će nas do kraja savladati
Reči smo slagali u igre, vodeći računa o svakom slovu.
Vrteli bismo stranice požutelih knjiga, lektire odrasle dece.

Na svetlosti uobičajeni zvuci, pomešani sa tišinom oduzimali bi nam dah i maglili pogled halucinacijom,

kao da smo čuvali sećanje na buduća vremena,

ona u kojima smo tamnim zavesama i roletnama karnevalski čuvali dragocene mrve svetlosti da ne iscure kroz prozor,

ona u kojima se obrisala granica između stvarnosti i more za nas ( a more nikad ne traju prekratko za nekog kome zamenjuju san).

Ipak, u toj budućnosti mi smo još uvek deca koja odluškuju onaj isti zvuk kako u vladavini tišine prigušeno nestaje u vrtlogu neba, pa se pretvara u prasak, iznova i iznova. U toj smo mori mi još uvek deca koja se bore da pobede smrt ispisujući priču o sebi grafitnom olovkom na stranicama malih blokova pod sjajem baterijske lampe u podrumima.
U nekoj novoj javi, čini se, završeno je naše detinjstvo. Možda kad smo, neoprezni i umorni, sklopili dlanove i spustili ruke.

Možda kad smo poverovali da smo nemoćni da pobedimo mrak i umesto da oblikujemo krila, pa makar i u odrazu, ugasili se u senke…

Dijana Redžić

Jutro

Iskrala se tiho iz kreveta, kada se zora se tek počela odevati u plavičastu boju, lagano provučenu kroz krošnje.

Najpre je čelom dodirnula tlo. Nekad bi joj se, u tom položaju, javila slika demona okovanih u lance koji se  njenim pokretima ljuljuškaju, kao na brodu, dok im lica od jezivih metamorfoziraju u preplašena. Mrmljanje molitve gasilo je svaku misao u njoj, umirila bi se u veri da će rešenje doći samo. Kada je sklopila molitvenu prostirku, jutro se zasivelo.  Tračak svetlosti obasjao je lice usnule stvarnosti koja je ostajala u mraku. Lice je bilo nevino, dečije, disalo je polako i rasterećeno. Ta  stvarnost nije snosila krivicu što ju  je ona učinila svojom. Udaljila se, na prstima, kako joj ne bi povredila san.

Posmatrala je kroz prozor tiho buđenje namrgođenog dana. Samo je lelujanje grana pokazivalo znake života. Tada bi naišle, kao sećanje na zagrljaj, kao nostalgija misli o udaljenim gradovima i mestima, o nikad viđenim prizorima za kojima  čezne. Kao mala,kada bi joj igre postale dosadne, odalazila bi na drveni most. Odatle je bacala kamenčiće u reku i posmatrala stvaranje koncentričnih krugova koji se šire, razlivaju i nestaju na površini vode. Ogluvela bi tada za sve glasove oko nje. Pažljivim posmatranjem koncentrični krugovi utiskivali su joj se u  pogled i reka bi proticala kroz nju.  Bilo je dovoljno samo okrznuti nežnu površinu vode. Otrčala bi, ispunjena novom snagom.

Uvek je čeznula za nečim što bi običnost učinilo neobičnom. Istraživala je napuštene seoske predele u potrazi za pećinama sa skrivenim blagom, potiskujući strah od zmija. Sada je pokušavala da shvati nije li ta čežnja za neobičnim uzrok svih njenih zabluda. Da li bi, kada bi se takve čežnje oslobodila, lakše mirila sa svakodnevnicom i povratila mogućnost jednostavne sreće. Možda je pogrešno bilo što je sklonište tražila u knjigama, identifikovala se sa književnim junacima i nesvesno podražavala ono što im se dešavalo, što su želeli i osećali. Možda je trebalo odmalena da nauči da više posmatra ljude koji je okružuju i prihvati ono što oni nazivaju životom. Verovala je da do sreće najlakše dospevaju oni  koji ne postavljaju mnogo pitanja. Oni prihvataju svoje okolnosti bez preispitivanja drugih mogućnosti. Zavidela im je na spokoju.

Nije mogla da dokuči šta je uzrokovalo to osećanje koje bi je obuzimalo kao vatra i činilo da joj obrazi gore.  Spoznaja da je to vrisak unutrašnjeg glasa koji označavaju intucijom pokrenuo bi je na delovanje. Ovako, bila je zarobljena u nepokretnosti usled nemogućnosti da da logično objašnjenje, kao dokaz da osećaj nije bio zabluda, groteskna igra demona koji su se njenom nepažnjom, oslobodili svojih okova.

Osmotrila je svoju spavaćicu u ogledalu. Kao pod dejstvom dodira tetoviranog na njenoj koži javila se slika identične haljine u nekoj drugoj stvarnosti.  Maštarija je bila oblikovana iluzijom i jedva nekim zakržljalim plodom istine, tek da potvrdi mogućnost njenog ostvarenja.

Prethodne noći birala je haljine za zagrljaj sa usnulom stvarnošču. Nakon slatkog zaborava, došunjala bi se želja za onom drugom čiji bi dlan stegla dok se penje pogleda uprtog u oblake, bez straha od visina. Uporno je izgladnjivala tu želju, ali ona bi, nekim čudom, opstajala u svojoj anoreksiji.

Dan se uveliko zabeleo. Sa druge strane okna život je jače pulsirao.

Odlučila je da se vrati u krevet.

Jednom će se probutditi.

Iz sna ili iz jave.

Dijana Redžić

Posle tišine

 

Nikada mu nije mogla jasno videti lice.

Iz njegovog pogleda uspevala je da rasvetli tek deo onoga što je ostajalo u mraku.

Odbijala je da postavlja pitanja.

Odabrala je da ostane u tami i nastavi da ga posmatra onako kako bi dve rugobe posmatrale jedna drugu pred strastveni čin.

Dodiri dlanova i upoznavanje praznina i ožiljaka usledili bi tek kada im se oči priviknu na mrak.

Njegove ruke su otvorile riznicu i pred nju su se rasule reči koje je ubirala, oblikujući ih u ljušturu svoje sebičnosti. Tu se sakrivala da prezimi, zatovorivši se u san.

Postojanje njega kao senke, živo osećanje prisustva nagovešteno iznenadnim pojavljivanjem reči u svesti i pulsiranjem u želucu koje bi preraslo u stanje opijenosti brisalo je granice sna i strahove.

Mogućnost da oseti njegovu prisutnost odsustvom bila je potvrda da smrti zapravo nema…

Dijana Redžić

O ljubavi i smrti Dijalog sa Emili Dikinson

,,Ljubav je krenula prema meni teška kao sfinga kamenog daha.  Moraću da  saberem sva raspoloživa umeća i odolim iskušenjima, da me zagrljaj za kojim žudim ne zdrobi kao kutiju suvog keksa. “

Ljubav ili njena iluzija bila je jednaka stanju opijenosti koje se približavalo smrti po tome što je maglilo svest za svakodnevnicu. Podsećala je na  pejzaž prekriven snegom o kojem se, gazeći po utabanim stazama ništa ne otkriva. Trag se meša sa tuđim tragovima ili telo  završava na tlu, okupirano bolom i osvrtom na vrtoglavi pad,  u mislima. Bili najhrabriji ili najoprezniji, umoreni strahovima ili zaluđeni svojim unutrašnjim svetom, tek oni koji zakorače na belo prostranstvo  imali su mogućnost da naslute bujanje života, negde duboko ispod prividnog mrtvila.

,,Moraću, uprkos stravi koja me obuzima, da savladam mnoge svoje smrti vaskrsavajući. Svakog jutra, još jedanput, i opet, ponovo.“

To je stanje opijenosti  bilo jednako i oživljavanju prirode u proleće, snažnom osećanju svakog otkucaja srca, udisaja, pri čemu se biće izjednačava sa svekolikim postojanjem, upija se u sve što ga okružuje, nestaje u svemu, samoponištava se i time prevazilazi strah od nestajanja.

,, Ne mora istinitost osećanja da se meri jedino količinom pretrpljenog bola. Onda će mi se dati da u sećanju na budućnost napipam lice svoje istinske sudbine. I otkriće mi se tajna u kojoj ljubav drema ispod drveta jove, držeći s najpažljivijom nežnošću moje srce na dlanu.“

Ljubav ili iluzija ljubavi bila je osmišljavanje trajanja i onda kada ono prerasta u iščekivanje, u poverenje u ono što označavaju sudbinom. Činila je da budućnost izgleda kao gusta šuma kroz koju Ona korača, saplićući se zagledana u utkivanje krošnji u nebo, bez ijedne druge misli. Iza tog prizora, osećala je blizinu Boga, bilo je dovoljno samo nastaviti put, ćutati i disati s poverenjem.

Budućnost je postala nepregledno belo koje u sumrak zimskog dana upija mrak.

,,Moramo sve beline da popunimo svojim uzajamnim postojanjem. Nemamo više kud…Okolnosti su me primorale da napustim tesnace i okove od zaleđenih strahova. Dok se sa zebnjom trzaju svi moji nezarasli ožiljci, usuđujem se, pokrenuta iz najdublje nemosti, da izdvojim i imenujem.“

Strahovi su se pretočili u reči, tišine su progovorile i ona je postala njihov glasnogovornik. Smrt  teži tome da bude metafora života, novo venčanje ovenčano rojevima leptira. Izdvojiti se u jedinstvu, do kapljice kiše i biti deo ponovnog pokretanja života u dodiru sa zemljom. U sjedinjenju, iz ljušture tišine osloboditi neizgovoreno, zatrudneti njime, hraniti ga sopstvenim ćutanjem, krvlju, disanjem, pojiti ga tajnom, dok ne naraste do poezije. Svedočiti mrtvilo i ponovno vaskrsnuće.

U traganju za značenjima, posmatrati lepršanje leptirovih krila.

,,Ne može čovek beskonačno dugo sam da boravi tamo gde je za postojanje uzajamnost neophodan uslov. Ili možda može? Još jedan dan…I još jedan…I još jedan.“

Kada se oči priviknu na belo, onako, kako se privikavaju na mrak, tada počinje slutnja uzajamnosti koja izostaje. Kao što se na opustelom igralištu još uvek može čuti zvuk dečije graje i videti uzletanje devojčice na zaleđenoj ljuljašci visoko, napor da se ostane u kretanju iznad tla. Svest o mogućoj uzajamnosti koju kriju prostori beline je sinonim za nadu i preduslov za opstanak kretanja.

Za reanimaciju iluzija, u stanju traganja za smislom, dovoljna je jedna misao, označena đavoljim šaputanjem ili intuicijom, svejedno. Krug se ponovo pokreće…

,,Voleti nije lako, ali svejedno, vredno je pokušati, makar i kao svedok sopstvenog pada. Ustaću čim uzmognem.“

Utabana staza, led, tuđi tragovi,neoprezan pokret, pad i pogled u nebo. Telo nanovo počinje sebe da oseća kroz bol. Iznad i okolo je belo. Čuje se samo sopstveno disanje. Odsustvo misli. Povratak u svakodnevnicu nazvali bi otrežnjenjem. Na belom ostaju iskrvavljene reči.

,,Bila sam tamo. San me je odveo. Videla sam  kako  svemir voli da prisluškuje najtiše šapate tog mesta. Onda su mi mongolski šamani otkrili da  će moja podvojena duša početi da igra na povratku. Možeš li da zamisliš, Lavinija, ostvario se moj san o sreći. Trebalo je samo da zaspim ove noći. Srce mi se vratilo ispinjeno. Mogu ponovo da pišem.“

Dijana Redžić

Que en la humildad y el amor siempre mis pasos pueda dar! Please don’t let me out of your sight!  te pido disculpas por mis errores solo con tu ayuda los puedo enmendar!  graciasss

KUPE

Zavaljena u crveni pliš nisam začuđena time što prostor podseća na kupe. Ne postavljam pitanje da li se i kuda krećemo. Zapravo, kao da ništa od toga ne osećam. Od svega što se oko mene dešava, primećujem isključivo one koji pristižu. Sve ih odnekud znam i ne čudim se što su se tu našli. Voditeljka programa ih ljubazno pozdravlja. Znala sam da mogu očekivati da se bilo ko tu pojavi. Jedna od onih koji pristižu izgleda mnogo starije nego na fotografijama. Lice joj je zgužvano i podseća na masku. Zadržavam pogled na njoj duže nego što pristojnost nalaže. Srećom, ona to ne primećuje. Sa usnama izvijenim u blagi, strpljivi osmeh klima glavom slušajući voditeljku programa, koja joj se potpuno posvećuje, zaboravljajući na druge pridošlice. Ostali kao da to ni ne primećuju. Ulaze i smeštaju se kao da tačno znaju gde treba da sede. Ćute i čekaju početak programa ili obraćanje voditeljke. Možda je suprotno, ali ja ih zapravo ne vidim jer mi je pogled predugo ostao zalepljen za lice starice. On mi je rekao da je bolesna. Sada, dok gledam duboko urezane linje na njenom licu, zaključujem da to nije nimalo iznenađujuće. Nisam zapazila u kojem mi se trenutku približio niti koliko je dugo sedeo pored mene sve dok mi nije stegao dlan:

Biće sve u redu.

Ne razumem zašto mi to govori, ali mi ne ostaje vremena da mu postavim pitanje, jer nam se voditeljka programa približila. Jesi li spremna, govori mi uz uobičajeni za takvu situaciju osmeh.

Zapravo nisam. Tražim da mi daju olovku i papir. On mi dodaje svoj rokovnik i govori da  odatle iščupam slobodno onoliko listova koliko mi treba. Pronalazim prazne strane. Preplavljuje me uzbuđenje i nervoza kakva se javlja uvek kada me neko požuruje. Strah da neću uspeti da sve uradim kako treba. Vučem stranice znojavim rukama jako. Nepravilno se kidaju. Nema veze, kaže on, ajde, samo počni. Ruka mi je ostala u vazduhu sa istrgnutim listovima čvrsto stisnutim. Svako kidanju strana, naročito ako postane grubo, ako je reč o svesci u kojoj je nešto pisano i ako se prilikom kidanja odatle izdvoje nepravilni komadi , bilo da je na njima zaostalo poneko slovo, bilo da im je izgled izdeformisan doživljavala sam na određen način. Kao da bi se neobjašnjiva bol prenela sa listova na moju ruku i osvojila me na trenutak, preobrazivši se u umor.  Spustila sam papire na moje krilo i pažljivo ih ispeglala dlanovima. Bili su prazni. Ispresecani samo ravnim linijama. Pozajmila sam hemijsku olovku. Rekla sam da se pokušavam prisetiti pesme. Nisam bila sigurna da li je to stvarno tako ili zapravo pokušavam sebi kupiti vreme. Voditeljka programa je klimnula glavom. Osmeh je još uvek bio nepromenljiv. Ostala lica su sedela u mraku i ja sam osećala njihovo prisustvo i znala sam da me posmatraju. Voditeljka se udaljila od mene kako bi ih zabavila.

Počela sam da žvrljam. Uzalud sam pokušavala da se setim pesme. Reči su ostaje skrivene  kao lica koja su me okruživala. Mogla sam osetiti njihovo prisustvo, ali nikako ih nisam mogla izneti na belinu papira. Pri svakom pokušaju prekidale bi se veze među njima. Umetale bi se one koje tu ne pripadaju. Takve bih precrtavala čime se udaljenost između onih koje je trebalo dovesti u vezu povećavala. Mrzela sam tu svoju aljkavost. Da postoji neki utvrđeni sistem kojim se vodim, sve bi bilo mnogo jednostavnije. Prekorevala sam se. Voditeljka programa mi je ponovo prilazila sa pitanjem hoće li uskoro biti gotovo. Odgvorila sam da mi je potrebno još samo malo vremena. Može li neko drugi  početi, umesto mene, želela sam da znam. Uz lažno i ljubazno izražavanje žaljenja rekla mi je da ne može, gestikulirajući, kao da želi da mi dokaže da nema ko drugi.

UZdahnula sam duboko i ustala. Nisam videla ni jedno lice, osim njegovog. Nanovo mi je stegao dlan pre ustajanja. Nikad nisam volela da osvajam posmatrače. Zbog toga, nisam volela kada se prave uvodi u nastupe. Sada sam imala potrebu za jednim, jer još uvek nisam znala da li će se reči na papiru povezaati.

-Ja verujem da čovek treba da piše samo o onom što postoji u njegovom iskustvu. Iskrivila sam pogled na stranu.

-Zapravo, to je način na koji ja pišem. Jedino o onom što je proživljeno mogu pisati. Jedino tako umem da pišem. Ne umem da izmišljam. Pokušala sam, ali rezultat mi se nije dopadao.

 

Voditeljka se smešila. Od prisutnih, jasno sam videla samo lice starice koje mi se smešilo,  sa odobravanjem. Ili je meni tako barem izgledalo? Ostali su se samo nazirali na slaboj svetlosti i nisam mogla da vidim način na koji reaguju. Nastavila sam.

 

U poslednje vreme često srećem ljude koji su, kako se čini, pomerili s pameću. Oni govore sami sa sobom. Večito nešto mrmljaju. Nekada su njihove reči mudre. Razmišljala sam o tome gde su završili njihovi snovi. Da li negde postoji smeće snova  i bi li oni, kada bi ga našli, mogli prepoznati koji je od tih snova njihov. Možda bi onda  drugi ponovo mogli da ih razumeju.

Čula sam kako je neko podrugljivo ugušio smeh jednim: Hm. Uz to se trgnuo kao da će poskočiti. Likovi su postajali sve jasniji. Mogla sam da vidim njihove pokrete, a odmah zatim i njihova lica.

Rekacija me nije uznemirila, što je bilo iznenađujuće. Nastavila sam da govorim. Sa svakom rečju, lica su postajala sve jasnija, sve bliža.

– To je zaista tako. Poslušajte ih, pa ćete se sami uveriti. Možda ćete od njih čuti baš ono što vam je potrebno da čujete, čega niste ni svesni. Krupna žena se sve vreme smejala bez glasa, ali sada sam bila sigurna da to nije osmeh odobravanja.

– Ma hajde, pa ona govori o klovnovima!

Prepoznala sam mu glas. Nikada mi nije bio simpatičan, ali nisam očekivala  takvu reakciju od njega.

Nastalo je opšte komešanje. Osvrnula sam se i videla voditeljku programa. Na njenom licu nije više bilo tipskog osmeha. Bila je nezadovoljna i nije se trudila da to sakrije. Nisam bila uznemirena.  Osećala sam da je sve što govorim ispravno i preko potrebno kao da time ispunjavam nekakvu svoju misiju.

-Ne zaboravite da nekad nema razlike između klovnova i kraljeva.  Možda ste viđali starca sa dugom belom bradom koji govori o važnosti dobrih cipela za naše korake. Svoju obuću sam pravi i niko ne može osporiti istinitost njegovog stanovišta.

Počeli su uz galamu da ustaju. I tada su se…sa neopisivom lakoćom pojavile reči. Sletele su sa svih strana i dodirnule se kao čarolijom. Počela sam da ih izgovaram kao molitvu, kao božanski dar. I sve oko mene je, mogla sam sa sigurnošću potvrditi, stalo. I vreme i ljudi.  Dok sam izgovarala stihove sve se sjedinilo u vrtlogu i svelo na tačku. I slike i događaji postali su Jedno.

Putovanje je završeno.

Autorka: Dijana Redžić