Pesma vetra

95621573_2588140021505130_471731634102599680_n
 
Vetar je ovoga dana pevao mnoge pesme
U polju mladog žita, u krošnjama drveća, po krovovima gde čuče ptice
Ali samo jedna pesma dotakla mi je srce
 
Na jednom zidu, stoji niska školjki
I vetar je sa njima odsvirao najbolju od svih pesama ovoga dugog dana, oblaka punog
 
Bila je to pesma ljubavi ali pre svega bila je to pesma čežnje
Pesma koju razumeju samo usamljeni, daljinom razdvojeni
 
Daleko od mora i talasa, školjke su pevale svoju pesmu po taktu vetra
U njoj je bio žal za dubokom vodom
Za slobodom, koja je ostala negde daleko
 
Vetar duva gde hoće ali školjke ne mogu stići do dubokih voda, gde se crvene zrna korala
Ništa više no što ja mogu stići k tebi
 
U svetu uplašenom seni Krunisane smrti
Vetar je odsvirao pesmu čežnje
A hor školjki je pevao svoju pesmu
 
Školjke ne mogu otići
One su nošene snagom vetra
Ali u svakom od njihovih glasova postoji iskra sećanja na okean od koje se stvara plamen čežnje
 
Pridružujem i ja svoj glas tome horu
I neka li bi slobodni vetar, na putu ka slanom moru
Odneo ovu pesmu tebi
Samo
Tebi
Stefan Brezar

Senke

94756414_2580494568936342_1494853875495075840_n
 
Napolju, priroda buja
Prolećne behare, neosetno, zamenjuje zelenilo leta
Mi smo tek senke na pločniku
 
Ogromni svet atak je na moja čula
U četiri zida osećam da kopnim
 
Naš korak je nesiguran, slabašan i plašljiv
Dok smo zaključani i pogledom tražimo senku konja na kojem jaše Smrt sa krunom i sami postajemo senke
Strah nas seči i upija
 
Noću pevaju slavuji
Danju, ulice su puste – okna ne pokazuju naš odraz
 
Čovek je tako beznadežno krhk
Dovoljno je odustvo ljubavi da ga ubije
Običan stisak ruke u nama pokreće sokove zivota-bez toga mi venemo
 
Drveće pozdravlja dolazak Proleća i slavi dugo Leto što dolazi
Ptice po instinktu grade gnezde-a gde smo mi?
 
Uplašeni, preplašeni, od smrti i života podjednako
Život je smrt i smrt je život, znaš li to?
Mi ćutimo i curimo u mrak, kap po kap
 
U ovaj divni, proletnji dan ja žudim da imam toliko vitalnosti kao drvo ispod koga sedim,
da sam slobodan kao oblak na plavome nebu i
da imam ljubavi kao gavran koji gradi gnezdo
 
A da me moja senka samo prati
Kada je dug
Letnji
Dan
Stefan Brezar

San o slobodi

92811020_2566091617043304_8190528557894598656_n
Otvaram veliki prozor
Kroz njega je uletela jedna buba
Prvi gost posle mnogo dana
U daljini, Sunce dodiruje mlade listove
Sokovi kipe u žilama, vetar talasa krošnje
Buba je crvena kao prve trešnje
Vetar je bremenit mirisom proleća
Na plavom Nebu traje igra sokola
Po praznoj ulici hoda mačka
Sloboda je sazdana od svetlosti i mirisa
Napolju jaše Smrt sa krunom – ona jedino želi ljude
Ovo je predah za sve životinje – sve što leti, trči i puže
I u snu njena senka lebdi nad nama
Ali kao srž zdravog drveta unutar nas je san o slobodi
Sunce igra na mojoj koži
Udišem spoljni vazduh punim plućima
U daljini, negde tamo, nalaziš se ti
I kroz rešetke zatvora moze se dodirnuti sloboda
I u okuženom snu udahnuti svež vazduh
Umesto venca od vrbovog pruća sutra
Isplešcu reči nade, ljubavi i vere
I misliti na tebe
U meni kipe sokovi proleća
U meni živi zov slobode
On je i više od sna
Krošnje vrba me podsjećaju na tvoju kosu
Sunce se igra po olucima kao svetlost po mačevima – telo po navici zauzima stav
Buba odleće, u široki svet
Mozda ce otići na prozor nekog prijatelja
Mozda ce otići kod tebe
Neka ponese na svojim krilima reči ove pesme
U grimizu,
Nevidljivim slovima
Ispisana je pesma o slobodi i čežnji
Ali
ne
i
o
strahu
Stefan Brezar

Kada sve ovo prođe

Kada sve ovo prođe, ništa se neće promeniti
Izmilicemo iz naših zatvora i zakoračiti u isti svet
Niko ga neće promeniti
Kada sve ovo prođe, zaboravićemo na sve-kao i uvek
Od gladi će i dalje plakati deca
U tišini će pucati srca
Kada sve ovo prođe, želećemo da sve bude kao pre
U kafanama ćemo i dalje lepiti pare na oznojena čela svirača
U bludu i alkoholu topićemo nečiste savesti
Kada sve ovo prođe, i dalje ćemo štovati Vrhovnu hulju
Sa zaleđinom od starog tatice, jahaćemo žute patkice  i kritikovati
Ali ne previše, jer možemo izgubiti i to što imamo-ko ima šta da izgubi.
Kad sve ovo prođe, zaboravićemo na mrtve
Kafići će opet biti puni, svet će živeti novi život
Ko će pamtiti starca koji se ugušio u sopstvenom šlajmu, hoće li se neko uopšte sećati  sveštenika koji se žrtvovao za neznanca, svojeg bližnjeg?
Kad sve ovo prođe, a proći će, početak svega biće nam samo jos jedan ,,važan“datum, čije pravo značenje će ostati u prošlosti.
Zaboravili smo Nanking, zaboravili Pribilovce, zaboravili Aušvic i Jasenovac
To je istorija i ko za to mari?
Kad sve ovo prodje i dalje će biti potrebno platiti račune, a novca neće biti
Teraće nas da radimo-bez ugovora, na crno
Ali bitno će biti što smo konačno izašli iz zatvora – slobodni da umremo od gladi
Kad sve ovo prodje, bogati će moći da piju makijato, siromasi da gladuju napolju
Buržuji će putovati u Rim, penzioneri će da odu do kontejnera
Neko će širiti vidike a neko će puzati između dve tačke čudovišne duži bede
Kad sve ovo prodje, zahvaljivaćemo se Bogu što je sve prošlo… i zaboraviti koliko smo se plašili žrtvovanog Jagnjeta koje je nudilo Spas u čaši.
Crkve, džamije i sinagoge otvoriće vrata… da možemo da lažemo Boga kako verujemo u njega, sada kada je Krunisana smrt otišla.
Kad sve ovo prodje, maltretiraćemo i dalje svoje bližnje
Zakidati im plate, ismevati ih i varati
I kad ovo prodje, dobrota ce ponovo biti smatrana slabošću
Kada ovo prodje, izmilićemo iz svojih zatvora , i ždrati i piti nad grobovima onih manje sretnih
Neki neće imati šta da slave i njihova tuga će da traje godinama, njihova patnja će se vući prazninom kao utvara
Kad sve ovo prodje, bićemo sretni što su nas pustili napolje a nećemo se obazirati na tamničara koji i dalje drži ključ.
Sloboda nije privremena-sloboda se mučno osvaja, ali šta o tome zna zatvorenik koji je izašao u šetnju?
Kada sve ovo prodje, kao i posle svake katastrofe, popravljaćemo ono sto je Smrt izgazila svojim kopitima
Kao mravi koji iznova popravljaju svoj mravinjak, navaliće ljudi
I neće nam pasti na pamet da stvorimo nesto novo – razmišljanje je nekad tako teško, zar ne?
Kada sve prodje, Sokratu ce i dalje davati kokutu, za Hrista se krst sprema, na proroke se dižu kamenice
Istina ce nestati u vrevi stada
Fiziološke potrebe ce potisnuti potrebe duše, ponovo
Kad sve ovo prodje, ništa se neće promeniti
Ostaće sve isto
Da li ste sretni?
Dal’ je to
sloboda
O
kojoj
Su
pevali
sužnji?
Stefan Brezar
Dance-Macabre

Pesma o usamljenosti

Koja je najlepša pesma o usamljenosti?
U njoj bi verovatno bilo kiše
I silueta devojke na prozoru
I sve bi bilo crno- belo
Verovatno bi bio Nik Kejvov ili glas Leonarda Koena
spominjale bi se daljine ili pisma
Koja je najlepša pesma o usamljenosti?
Kakva bi je muzika zamenila
Pokušavam da se setim
Da isprovociram suze, valjda
Ili sam previše umorna
Od sebe
Od nedostajanja
Od tišine
Od pokreta bez smisla
I praznih reči

Dijana Redžić

Na obali Fisona

Često se setim te noći, koja se desila pre šest meseci.

Šest života, koji su se odigravali u okviru šest noći koje su prošle brzo, ostavljajući nam samo deliće sna po buđenju.

Sada si me podsetila.

Zatvaram oči i vidim jasno, pogledom unutrašnjeg oka.

Sedimo, iznad duboke crne vode na kojoj se belasaju labudovi. U daljini je samo crnilo, duboke Noći bez kraja .

Na ivici smo sveta.

Kažu da je Dunav jedna od četiri rajske reke koje su činile među Edenu i da se nekad zvao Fison.

Pitam se jesu li praotac Adam i pramajka Eva nekad sedeli na ovoj istoj obali i zurili ka Raju koji su izgubili? Moreni čežnjom za domom, uplašeni crvenog anđela, sa plamenim mačem koji se vijao tamo amo?

Pitala si me, večeras, jesam li čitao ,,Lovca u žitu“?

,,Klinac se pitao kuda odu patkice kad se jezero zaledi. Kroz ceo roman se pita.

Tako i ovi labudovi… Gde su sad? Vidiš li ih s te tvoje kule u Galenici?’’

U visini su šuštale zvezde.

Na toj vlažnoj steni, oboje u crnom, bili smo deo Noći koja nas je okruživala… a opet, bili smo stranci u tom širokom svetu, putnici u Noći.

Noć nema kraja.

Na Tasosu, u Pragu, na obalama Peloponeza, u Istanbulu, Solunu ili negde na širokom, slanom moru.

Ne znam jesi li ikad razmišljala o tome – da je čovek večiti potukač i stranac na ovoj zemlji.

Kuda idu patke kada mraz dođe?

One jednostavno odlete, negde na jug. Video sam više puta njihova jata kako odlaze, jedno po jedno, u zemlje u koje sam mogao otići samo u snu.

Gde je naša otadžbina? Gde ćemo mi odleteti kada mraz dođe i vode se zalede?

Kao klinac, bojao sam se vode i bio je potreban jedan paganski ritual da bi se oslobodio straha. Strah je, po rečima moje babe, prešao u mali komadić olova, nalik vodi punoj velikih talasa, oštrih  kresta.

Često sam dolazio na obale te reke koju sada Dunavom zovu.

Neki drugi mladić ju je pre dve hiljade godina možda znao kao Danu, majku bogova – vilenjaka.

Nekad sam tu dolazio noću.

U većini slučajeva sam.

Tada si ti bila tu.

Ne znam možeš li da shvatiš koliko je čudno raditi neke stvari u društvu. Koliko je nestvarno ne biti sam u noći i diviti se u društvu, u tišini, labudovima dok vetar miluje topole… a ne biti istovremeno potčinjen tuđem mozgu?

Pakao su drugi, Raj smo mi.

Pričao sam o Paviću, ali mogao sam pričati o bilo čemu.

Mišići, napeti od trčanja, opuštali su se, lagano.

Duž mojih nerava, niz moju kičmu teklo je blaženstvo.

Poslednja toplota umirućeg leta sudarala se sa hladnoćom nastupajuće zime i milovala mi kožu, kao nevidljivi prsti voljene žene.

Oblačio sam se nekad u crno. Svaki dan, ali moja boja je zelena.

Duboka zelena u šumi bukvi, u leto.

Svetlo zelena voda koju seku vesla.

Smaragdna boja ostrva vila i svetaca.

Kao jed zelena voda jedne reke u kojoj se bojim da plivam a na kojoj je jedan paša sagradio veliki, kameniti most.

Svetlo zelena boja biljki koje hrle ka Suncu, željne da daju plod.

Gde su se sakrili labudovi?

Verujem da su i dalje tamo, na crnoj reci, na međi edemskoj.

A gde smo mi?

Sa ove visine ja gledam ka tebi.

Ni jedan labud nije imao takva krila kao što ih ima misao.

Ni jedan talas reke nije napisao na pesku pesme čežnje kao što ih ja pišem.

Sećanje na baršun tvoje kože još živi na jagodicama mojih prstiju.

,,Kaži im da se vrate.’’

Oni nikad nisu odlazili.

Oni su tamo, na crnim talasima, kao beli cvetovi lotosa.

U ,,Odiseji’’ jedači lotosa zaboravljali bi sve zlo i svaku muku kada bi okusili samo zalogaj te hrane koju su im bogovi dali.

Oni nas čekaju.

Ubraćemo te plodove i podeliti ih, zajedno.

Zaboravićemo na pauke i vode, na izdajstva i izgnanstva i dane koje su pojeli skakavci.

Zaboravićemo na Krunisanu Smrt.

Taj put ću te zagrliti i dozvoliti sebi da osetim  miris tvoje kose a moja ruka tražiže stare puteve na tvojoj koži.

Bićemo sretni, koliko mogu biti sretni izgnanici iz Edena sa ove strane života.

Na obali Fisona, ješćemo slatki lotos i diviti se labudovima a patke će se, iznad nas vraćati kući.

Stefan Brezar

 

australia black and white cold dark
Photo by Kat Jayne on Pexels.com

Fragmenti

– O, Bože, je l to već tri?
– Zar ti ne raniš sutra?
– Verujem da ti je pitanje retoričko..
– CCC…
-Nego, poslušaj ovo, ali kad staviš slušalice i legneš, ne pre. Jesi legla?
– Jesam.
Slagala je. Sedela je za radnim stolom, tako da je stolicu okrenula ka prozoru, s desne strane. Telo joj je bilo savijeno u luk, stopala podignuta na radijator, posmatrala je kako se grad gasi u tragu svetlosti. Sa slušačica je najpre zagolicalo tiho pucketanje. Zamenila ga je melodija. Zelena tačkica je nepomično opstajala i davala joj je osećaj čudne sigurnosti, gotovo da je mogla da oseti njegovo prisustvo. Svetlost ekrana upijala je mrak sobe, tamu koja je zavladala gradom, čije je treperenje posmatrala čitavu noć, gotovo da je mogla da oseti kako pulsira. Zamišljala bi lica koja se kreću sa druge strane svih tih prozora, onih koje je okno njenog uokvirivalo i svih onih koja su mu izmicala. Zamišljala je kako isto tako trepere prozori u njegovom gradu i iza jednog od njih je i on. Zamišljala bi izgled solitera i kej i reku. Nekada bi je svi ti ljudi bez lica podsećali na insekte. Tamo negde napolju ostajao je čitav jedan život i njen i njegov. Sve ono što označavaju stvarnošću. I sve bi to, pred svetlošću ekrana istovremeno postajalo vredno i bezvredno. Činilo bi joj se da čitav svoj život upravo tu stavlja na pozornicu, kao da je postajala svesnija svakog napravljenog koraka, kao da je postajala svesnija i Boga, ma koliko se to činilo besmislenim. Bivala je svesnija da diše, svesnija svakog svog kretanja. Bila je tu, prisutna i nije imalo razloga za očajavanje. Sve ono što je ostajalo u konturama stvarnosti, njene i njegove, zgrade, ulice, reke, prostor, udaljenost među njim, sve bi se poništavalo, jer nikad, kao tu i tada, nisu tako raskošno rasipali život u fragmentima, spontano sastavljajući mozaik. Kao da su u brisanju granica prostora i vremena na prstima doticali večnost i iznova umirali pre smrti.
Ustala je, zapalila cigaretu. Prislonila je laktove na ivicu prozora. Zelena tačkica je namignula. Plava boja se krijumčarila među zvezde. Laku noć ili dobro jutro. Grad je još jednom trepnuo, poslednji put pred novu zoru. Za njim je namignulo i sazvežđe cigarete. Fragmenti života rasuli su se u dimu.

Dijana Redžić