Kako razgovaram(o) sa M. Pantićem ( Kada me ugleda ono što tražim)

Tražila sam novobeogradsko leto, ne na Novom Beogradu, već u zemunskoj biblioteci. Na polici je, od M. Pantića, ostala samo jedna knjiga- Kada me ugleda ono što tražim. Kao božanska intervenicija, to čuveno deus ex machina ili demonsko poigravanje. Ili oba pomalo. Tražila sam novobeogradsko leto da me podseti na ona leta, duga i pusta u kojima je još imalo smisla iščekivati jer se život pružao pred nas kao nešto nepregledno i nepoznato, onako kako su se, dok smo bili deca, pred nas pružale ,,peščara“ i ,,džungla“, iza zgrada, tamo gde odavno nema ni peska ni ogromne trave. Znala sam da će M. Pantić uspeti da na naajnežniji mogući način zagolica novobeogradsko u meni i učini da se ponovo osetim kao deo celine, da se utopim u Grad koji se otima svakom pripadanju. Volela sam Pantićeve knjige i zato što su opravdavale sve o čemu smo umeli da sanjamo, oduzimajući banalnost onome što je bilo najlakše ismevati, prema čemu se podrugljivi odnos posmatrao kao obeležje zrelosti. Ovo je bilo doba u kojem smo stajali na pragu pokušavajući da se oprostimo sa vremenom rezervisanim za gledanje u zvezde. Do tog jednog koraka nedostajao je odgovor da li nas zaista gleda ono što tražimo ili je to naša uobrazilja, obmana ljudskih očiju, stakleno, mrtvo oko, koje slepo gleda u nas dok mi ostajemo paralisani njegovim sjajem.

– Napio sam se sinoć i pevao sam Šejna na sav glas. Osetio sam svaki stih. I ja još uvek želim da odem starim parobrodom… Ovo je sve sranje.

– Da odjašeš negde u suton, ka dalekim horizontima. 😃 Razumem. Peške, na prstima, makar…

Spomenuo je nešto o stavljanju želje u vreću, spomenuli smo i Devojku iz kule i osvrnuli se na priču o spasavanju sebe i strpljenju kao oružju.I onda sam pustila pesmu i u glavi ponavljala reč ,,projektujemo“ dovoljno puta, u okviru onog objašnjenja u koje nismo znali da li se borimo da verujemo ili da ne verujemo. Istovremeno, u ušima mi je, nakon ,,Šejna“, kao logičan sled, odzvanjalo:

U gradu što se nikad neće zvati mojim

Previše mislim, dakle jedva da postojim…

Poželela sam da mu ispričam Pantićevu priču. Svi prozori su bili otvoreni. Letnje veče sa svim svojim posebnostima i osećajima opijenosti. Deda je iznad previše pojačao tv, utakmicu. Začuo se njegov smeh u kojem je imalo nečeg podrugljivog, iako je, verovatno, slavio. Odustala sam od pisanja.Previše je vruće. On se već otreznio . Piše i misli kako valja, kako se očekuje. Moram da zaspim. Zaspati- trebalo bi da bude najlakše…

U priči ,,Dvoje“junak se vraća u Beograd i na početku je ni po čemu zanimljiv, iščekuje smrt, šta bi drugo, pa se nižu, asocijativno, sećanja, pretresa se proteklo vreme kako bi se pokušalo sagledati šta je vredelo a šta ne. U gradu u kojem je sve ostalo zaboravljeno, ljudi i on, kakav je nekad bio, u tom gradu je negde pred ponoć, nekada davno sreo ženu sa retkim prezimenom i pri tom prvom susretu znao da je to ljubav. Napisaće autor da se u tom času na severnom polu odlomio glečer veličine Beograda. Starac će, ne znajući kuda bi krenuo sa Stanice, kome bi se uputio, poželeti da pronađe baš to prezime. Ovde pravimo lak skok do onog dela priče u kojoj dvoje sede u stanu tik do Zemunskog keja, starica sa retkim prezimenom koje nikada nije menjala i starac koji po prvi put posmatra reku sa te strane, gok u njega gleda ono što traži:

Takvo stanje ne postoji u stvarnosti, u stvarnosti je tekao život, kao i kod svih drugih, u stvarnosti je bio rat, pa beda, teška psihijatrija, puko preživljavanje, traženje mira u porodici, samo je još tu preostao, donekle. Ali ono što nosiš u sebi, ostaje nepomereno, unutra, zauvek. Izgleda kao prazno mesto, ali nije.

I zapravo tu, nad tim rečima se meša prošlost i budućnost, poništavajući vreme i svevono što je spakovano u koferu koji starac vuče sa sobom, opipljivo i neopipljivo.I govore, i jedno i drugo, u tom susretu opisanom kao prepoznavanje kako je svet sada postao mali i kako je to svugde isto, jer se svet zapravo smanjuje u mislima.A u tom skučenom svetu, u gradu u kojem starac po prvi put gleda reku sa druge strane, gde je narastao grad u gradu, postoje ulice koje nisu promenile svoj naziv. Starac misli kako je to lepo.

– Isto mislimo. Mada, što reče jedna moja prijateljica, znam da me teški trenuci razbiju, nikako da se posle njih sastavim, ali ne bi ih menjala ni za šta na svetu.- Da, preteški su, ali intenzivni, osećaš život…

– To nije malo, biiti živ.Opet je izgovoriila njegove reči.

Valjda je zato jednom i voleo tu V. T. Pogađala mu je misli. Nije to jedini razlog, ali je prilično važan.

Starac će joj reći da još uvek može da stigne kog zubara, da ne otkazuje zbog njegove posete, koja je ionako usputna. Starica će poželeti da joj se ponekad javi, kad poželi, bez obaveza, tek da zna da je živ:

Znaš, nije nam ostalo previše vremena, ni tebi ,a ni meni. Sad ti se čini da je prebrzo prošlo ono otkad si netragom nestao, ali sve između bilo je najbolji deo naših života, ma šta da se u njima zbivalo…

I tako sve do te večeri kada se okrenuo prema unutra. Nije imao bilo šta posebno da vidi, osim nekog minulog, dalekog sebe kako ceo, dobrano potrošen ali najzad svoj, izranja iz te bezdane dubine i preobražava se. Prvi put oseća da misli, da, baš tako, oseća da misli, i osobađa se neminovnog pritiska koji je celog života činio da bude ono što nije.

U novom jutru neću biti sugurna šta sam zapravo htela da mu ispričam. Osvrt na proteklo vreme kao najbolje godine života, što bi valjda, trebalo da donese mir ili to da je starac, naposletku, ostao na pustom peronu u promrzlo jutro, u poslednjem trenutku odustajući od ulaska u vagon.Neodlučnost je učinila da se osećam ranjivom i u toj ranjivosti nisam znala da li želim da sve nas,nesnađene u svakodnevici, zagrlim. Da prigrlim pomireno naše borbe, proglašavajući ih donkihotovskim, na granici ludila i lucidnosti, spasavanja sebe i sveta, tako naivno, tako detinje, dok još jednoj tački docrtavamo rep, pretvarajući je u zarez, na kraju svih krajeva uvek je jedan novi početak…Da li da se divim našoj maštovitosti da slučajnim saputnicima docrtamo krila, kako bi smo obojili život, faraway, so close, ovladali prostorom i vremenom, pokoravajući ga u unutrašnjim prostranstvima, oneobičavajući ga do bajkovnog. Ili treba da nam se podsmehnem, da nas otplačem, da nas pretvorim u grotesku, gađam racionalnim dosetkama , kao kamenicama, pozovem se na sve teorije koje se same na sebe pozivaju, dok ne posustanemo, umorni, otrežnjeni, od sebe, od sna, od vradžbina ili čega već.Možda se tako rasvestimo na vreme da zagrizemo ostake najboljeg dela naših života, a možda…I dalje nisam znala da li želim da mu kažem da (još) uvek može da siđe na sledećoj stanici, u neki sumrak, ili osunčano , možda promrzlo jutro, svejedno je, ili da treba da ćutke nastavi putovanje, posmatrajući proticanje naših dana dok ga negde, podstaknuto komedijantom slučajem, ne ugleda ono što traži…

Dijana Redžić

Gde se ne nalazimo

Rekla sam joj
Naježim se na spominjanje predgrađa
Suzdržala se od pravljenja grimase
Odgovorila mi- moja devojčica tamo ima detinjstvo i sve je mirno
Požurila sam s objašnjenjem:
O mojim uspomenama je reč
Ja zapravo nikada tamo nisam prošetala
Sećam se jednog polja suncokreta koje se pružalo u nedogled, kao da se ogleda u oblacima
I kako je grad treperio u daljini.
Ali, ja nikada nisam prošla tuda.
Sećam se sobe u senci po kojoj hodam na prstima, pazimo kako zatvaramo vrata i šapućemo.
Nedostatak svetlosti olakšao je, valjda, da zažmurim na prljavštinu,
Kako sam se sa lakoćom navikla na mrak
Da ne ispadnem uobražena,
rane lakše zarastaju ako se samopovređuješ (ironija)
Sećam se kako naslonjena na prozor grlim drveće, loveći tragove neba među granama.
Negde pred novu godinu donela sam sveće koje su mirisale na cimet i vanilu, da olakšaju disanje.
Sećam se kako u ogromnoj staroj torbi dovlačim knjige, kako se čudim što mi nije hladno, dok veje, ostavljajući sve pročišćeno.
Proleća i pogleda koji me ispitivački odmerava do ožiljka na čarapi, prkosno izvirelog iz baletanke. Proleća u kojem se smrzavam.
Predgrađe je za mene bilo pokušaj da se izmašta ljubav kao sinonim za svejeureredu i život ima smisla, obojen trpljenjem.
Posle kojeg ostaje pretresanje sposobnosti zaborava…

Sećam (li) se…?

Dijana Redžić

Smrt učitelja

Na kraju, mislimo o početku

Sećam se, onih predugih dana posle smrti detinjstva

Kada je široki svet uronio u sebe

Pamtim, da je bilo hladno i da je vladala tišina

I da sam bio sam

Jedini glasovi dolazili su iz knjiga

A kasnije, iz ekrana, kada je bilo struje

Remirez se tada zvao

Opaljen Suncem, u crvenoj košulji

Naučio me je da snaga ne mora ići sa okrutnošću

Da se neprijatelju suprostavimo sa osmehom na licu

Moja ruka je tada poželela mač

Bio je posle Zmaj koji je dao pola srca da bi spasio jednog dečaka

I celo da spasi kraljevstvo

I koji je postao sazvezdje

Nisu sve suze zle, rekao je Gandalf u Sivim lukama, ali sam plakao tad

Zajedno smo otišli u potragu za gralom

Iz kakve posude je pio Božiji sin?

Avantura nadahnjuje jutro našeg života

Iz prostakluka, iz surovih reči i sirovog ponašanja

Spasio me je g Bond

Gospodstvena muževnost koja sija – biti džentlmen je najvažnije na svetu

Odgonetnuti ime Ruže

Zaroniti duboko u tradiciju

Učitelj tada nije nosio mač, već samo britak um

Poslednji film

Nositi usud do kraja

Ostareli heroj shvatio je da je došao kraj

i da mora predati baklju novom heroju

Posle toga, učitelj se povukao u tišinu

U privatnost

Da prebira po uspomenama

Mene je život vodio dalje

Učio sam ruku maču

Jurio avanturu

Odgonetao ime ruže

Pokušavao da budem džentlmen …

i shvatio da je to posao za ceo život-boriti se sa divljakom u sebi

Sada sam čuo da je učitelj umro

Prošao je kroz hiljade lažnih smrti

Na kraju Učitelj je zaista umro

Šta reći na samome kraju a ne podsjetiti se početka?

Kako reći velike reči a ne pustiti suzu?

Najbolji učitelji imaju bezbroj učenika

Najbolji učitelji ne mogu da popamte njihova imena

Ali ono sto su učili-ne zaboravlja se

Veliki čovek je kao hrast

I ne znajući on stvara šumu oko sebe

Na kraju od drveta ostane panj

U šumi iščezlo drvo zauvek živi

Duboko verujem da nema smrti

Ako naučite nečiju ruku maču

Ako povedete u avanturu

Ako darujete nekom Zmajevo srce

Ako pokažete put džentlmena

Smrt tada gubi smisao

Ona postaje privremeni san tela

A vaša suština odlazi da postane jos jedna zvezda na nebu

Još jedno sazvezdje

Učitelj je umro

Učenje

je

večno

Stefan Brezar

Zamena

Kada si na zameni u školi, ništa ti drugo ne treba za maltretiranje mnogoprozivanog ega. Zamena najčešće egzistira kao mitsko biće koje se sreće sa razgoračenim očima po hodnicima i fiksirajućim pogledima po hodnicima. Retki se usuđuju da joj se obrate. Čak i onda, ostaće to samo na pozdravima i ostatak vremena osećaće se kao nevidljivi posmatrač. Svejedno, Zamena je na to navikla. Dobro je dok je ne maltretiraju i dok joj se ne mešaju u posao pojačavajući joj osećanje nesigurnosti u želji da sve uradi ispravno.Zamena je metonimija svesti o prolaznosti, jer uči sebe da se ne navikava, da nigde nije kod kuće. Onog trenutka kada se opusti, nastupa nova smrt. Jedan život se završava. I koliko god se pripremala, bude iznenadno. Juče sam, deset minuta pred početak časa, saznala da više ne radim. Rekli su mi da se kolegenica vratila, da su je videli u školi. Izvinjavali mi se i direktor i sekretarka zbog svoje neobaveštenosti.Sekretarka je napominjala da se to tako ne radi i da to nije njihova praksa. Trebalo je da imam drugi čas popodne. Primila sam sve mirno. Kao da sam zbog toga došla u školu. Maltene, kao da sam se obradovala što za sebe imam lep, sunčan dan. A čitavo prepodne neželjene misli i porpratna sećanja potiskivala mi je utešna misao da je dobro što eto, još uvek radim. Pitala sam da li bih mogla da vidim kolegenicu kako bih joj prenela svoje utiske o učenicima. Koliko god se zadržim u školama, beležim svoja zapažanja kako bih učenike pokrenula da budu aktivni na času. Uvek se trudim da to prenesem kolegama, iako vidim da je to njima najčešće besmisleno i da ih obično smara. Svakako, ne cimam se ni ja da to uradim zbog njih, nego zato što nastojim da održim obećanje dato deci. Vrlo mi je važno da deca ne misle da sam lagala i manipulisala, pa makar ih više nikad ne videla. Direktor je rekao da mogu da sačekam kolegenicu i da će je pozvati. Ubrzo se pojavila žena u crnini, isplakanog lica, sela je prekoputa mene, sve vreme prevrćući naočare za sunce, stavljajući ih i skidajući. Kolegenici je preminuo muž i zbog toga je bila na bolovanju. Primećuje se da je dezorijentisana i da joj nije ni do čega. Verovatno je na lekovima za smirenje. Primetila sam da ima nečeg agresivnog u njenoj pojavi za šta nisam mogla da zaključim da li je posledica okolnosti ili ne. Bilo mi je neprijatno, očekivala sam da ćemo popričati neki drugi dan, mada bi neprijatnost ostala, ma koliko da se susret odložio. Izvinila sam se i napomenula da ne bih da je uznemiravam. Zatražila sam joj mejl da joj na njega pošaljem svoje spiskove. Bila je ljubazna, ali distancirana dok sam se ja trudila da ne zamuckujem. Zahvalila sam joj se i krenula niz pust hodnik. Iza svojih leđa čula sam kako neko, prilično glasno govori: ,,Obično to kažu, pa posle nikad ne pošalju…“ Nisam se okretala. Videla sam kako na drugi ulaz pristižu moji sada bivši učenici, čula sam kako jedni drugima odgovaraju da je sledeći čas stpski. Vrene je bilo sunčano i reka je blistala. Sve je ostalo isto. U smiraj dana ušla sam u stan, pa u kupatilo. Zatvorila vrata i počela da plačem iz sveg glasa. Život može da nikad ne počne. I da se završi.

Dijana Redžić

Između vetra i vode

116572297_2659673681018430_888871171033913514_n
Dan je počeo pričom o snovima
Iz Nesvesnog, izronili smo još jednu zagonetku koju tumačimo u rano jutro
Poverenje je sve, vera da ti neće zadrhtati ruka
U vodi se ugasio mladi život
Za njega nije bilo mesta u ovakvom svetu, vetrovi krše nežne stabljike
Policajci su nosili duge cevi i upućivali nam nervozne poglede
Tvoja mala ruka u mojoj šaci znači mi više od celog sveta
Na vodi se, kao i uvek, nalaze labudovi
Maslačci rastu na betonu
Krhka lepota, između nemilostivog tla i ravnodušne vode
U purpurnom sutonu mi stojimo na kraju sveta,
Na suprotnoj strani dim iznad drveća liči na gigantsku mrežu
U tami sobe mi letimo slobodno
Čekamo autobuse da nas odvedu kući
Zaboravljamo njihove brojeve, sada je to samo prošlost
Budućnost ce doci, a dotle živimo
Izmedju vode i vetra
Mi šaljemo misli u svet, seme nekog mogućeg zivota
Sto moze rasti van surovog betona, izvan domašaja vode i vetra
Mi volimo
Mi sanjamo
Nije li to
Ponekad
Dosta ?
Stefan Brezar

Pesma vetra

95621573_2588140021505130_471731634102599680_n
 
Vetar je ovoga dana pevao mnoge pesme
U polju mladog žita, u krošnjama drveća, po krovovima gde čuče ptice
Ali samo jedna pesma dotakla mi je srce
 
Na jednom zidu, stoji niska školjki
I vetar je sa njima odsvirao najbolju od svih pesama ovoga dugog dana, oblaka punog
 
Bila je to pesma ljubavi ali pre svega bila je to pesma čežnje
Pesma koju razumeju samo usamljeni, daljinom razdvojeni
 
Daleko od mora i talasa, školjke su pevale svoju pesmu po taktu vetra
U njoj je bio žal za dubokom vodom
Za slobodom, koja je ostala negde daleko
 
Vetar duva gde hoće ali školjke ne mogu stići do dubokih voda, gde se crvene zrna korala
Ništa više no što ja mogu stići k tebi
 
U svetu uplašenom seni Krunisane smrti
Vetar je odsvirao pesmu čežnje
A hor školjki je pevao svoju pesmu
 
Školjke ne mogu otići
One su nošene snagom vetra
Ali u svakom od njihovih glasova postoji iskra sećanja na okean od koje se stvara plamen čežnje
 
Pridružujem i ja svoj glas tome horu
I neka li bi slobodni vetar, na putu ka slanom moru
Odneo ovu pesmu tebi
Samo
Tebi
Stefan Brezar

Senke

94756414_2580494568936342_1494853875495075840_n
 
Napolju, priroda buja
Prolećne behare, neosetno, zamenjuje zelenilo leta
Mi smo tek senke na pločniku
 
Ogromni svet atak je na moja čula
U četiri zida osećam da kopnim
 
Naš korak je nesiguran, slabašan i plašljiv
Dok smo zaključani i pogledom tražimo senku konja na kojem jaše Smrt sa krunom i sami postajemo senke
Strah nas seči i upija
 
Noću pevaju slavuji
Danju, ulice su puste – okna ne pokazuju naš odraz
 
Čovek je tako beznadežno krhk
Dovoljno je odustvo ljubavi da ga ubije
Običan stisak ruke u nama pokreće sokove zivota-bez toga mi venemo
 
Drveće pozdravlja dolazak Proleća i slavi dugo Leto što dolazi
Ptice po instinktu grade gnezde-a gde smo mi?
 
Uplašeni, preplašeni, od smrti i života podjednako
Život je smrt i smrt je život, znaš li to?
Mi ćutimo i curimo u mrak, kap po kap
 
U ovaj divni, proletnji dan ja žudim da imam toliko vitalnosti kao drvo ispod koga sedim,
da sam slobodan kao oblak na plavome nebu i
da imam ljubavi kao gavran koji gradi gnezdo
 
A da me moja senka samo prati
Kada je dug
Letnji
Dan
Stefan Brezar

Kada sve ovo prođe

Kada sve ovo prođe, ništa se neće promeniti
Izmilicemo iz naših zatvora i zakoračiti u isti svet
Niko ga neće promeniti
Kada sve ovo prođe, zaboravićemo na sve-kao i uvek
Od gladi će i dalje plakati deca
U tišini će pucati srca
Kada sve ovo prođe, želećemo da sve bude kao pre
U kafanama ćemo i dalje lepiti pare na oznojena čela svirača
U bludu i alkoholu topićemo nečiste savesti
Kada sve ovo prođe, i dalje ćemo štovati Vrhovnu hulju
Sa zaleđinom od starog tatice, jahaćemo žute patkice  i kritikovati
Ali ne previše, jer možemo izgubiti i to što imamo-ko ima šta da izgubi.
Kad sve ovo prođe, zaboravićemo na mrtve
Kafići će opet biti puni, svet će živeti novi život
Ko će pamtiti starca koji se ugušio u sopstvenom šlajmu, hoće li se neko uopšte sećati  sveštenika koji se žrtvovao za neznanca, svojeg bližnjeg?
Kad sve ovo prođe, a proći će, početak svega biće nam samo jos jedan ,,važan“datum, čije pravo značenje će ostati u prošlosti.
Zaboravili smo Nanking, zaboravili Pribilovce, zaboravili Aušvic i Jasenovac
To je istorija i ko za to mari?
Kad sve ovo prodje i dalje će biti potrebno platiti račune, a novca neće biti
Teraće nas da radimo-bez ugovora, na crno
Ali bitno će biti što smo konačno izašli iz zatvora – slobodni da umremo od gladi
Kad sve ovo prodje, bogati će moći da piju makijato, siromasi da gladuju napolju
Buržuji će putovati u Rim, penzioneri će da odu do kontejnera
Neko će širiti vidike a neko će puzati između dve tačke čudovišne duži bede
Kad sve ovo prodje, zahvaljivaćemo se Bogu što je sve prošlo… i zaboraviti koliko smo se plašili žrtvovanog Jagnjeta koje je nudilo Spas u čaši.
Crkve, džamije i sinagoge otvoriće vrata… da možemo da lažemo Boga kako verujemo u njega, sada kada je Krunisana smrt otišla.
Kad sve ovo prodje, maltretiraćemo i dalje svoje bližnje
Zakidati im plate, ismevati ih i varati
I kad ovo prodje, dobrota ce ponovo biti smatrana slabošću
Kada ovo prodje, izmilićemo iz svojih zatvora , i ždrati i piti nad grobovima onih manje sretnih
Neki neće imati šta da slave i njihova tuga će da traje godinama, njihova patnja će se vući prazninom kao utvara
Kad sve ovo prodje, bićemo sretni što su nas pustili napolje a nećemo se obazirati na tamničara koji i dalje drži ključ.
Sloboda nije privremena-sloboda se mučno osvaja, ali šta o tome zna zatvorenik koji je izašao u šetnju?
Kada sve ovo prodje, kao i posle svake katastrofe, popravljaćemo ono sto je Smrt izgazila svojim kopitima
Kao mravi koji iznova popravljaju svoj mravinjak, navaliće ljudi
I neće nam pasti na pamet da stvorimo nesto novo – razmišljanje je nekad tako teško, zar ne?
Kada sve prodje, Sokratu ce i dalje davati kokutu, za Hrista se krst sprema, na proroke se dižu kamenice
Istina ce nestati u vrevi stada
Fiziološke potrebe ce potisnuti potrebe duše, ponovo
Kad sve ovo prodje, ništa se neće promeniti
Ostaće sve isto
Da li ste sretni?
Dal’ je to
sloboda
O
kojoj
Su
pevali
sužnji?
Stefan Brezar
Dance-Macabre

Na obali Fisona

Često se setim te noći, koja se desila pre šest meseci.

Šest života, koji su se odigravali u okviru šest noći koje su prošle brzo, ostavljajući nam samo deliće sna po buđenju.

Sada si me podsetila.

Zatvaram oči i vidim jasno, pogledom unutrašnjeg oka.

Sedimo, iznad duboke crne vode na kojoj se belasaju labudovi. U daljini je samo crnilo, duboke Noći bez kraja .

Na ivici smo sveta.

Kažu da je Dunav jedna od četiri rajske reke koje su činile među Edenu i da se nekad zvao Fison.

Pitam se jesu li praotac Adam i pramajka Eva nekad sedeli na ovoj istoj obali i zurili ka Raju koji su izgubili? Moreni čežnjom za domom, uplašeni crvenog anđela, sa plamenim mačem koji se vijao tamo amo?

Pitala si me, večeras, jesam li čitao ,,Lovca u žitu“?

,,Klinac se pitao kuda odu patkice kad se jezero zaledi. Kroz ceo roman se pita.

Tako i ovi labudovi… Gde su sad? Vidiš li ih s te tvoje kule u Galenici?’’

U visini su šuštale zvezde.

Na toj vlažnoj steni, oboje u crnom, bili smo deo Noći koja nas je okruživala… a opet, bili smo stranci u tom širokom svetu, putnici u Noći.

Noć nema kraja.

Na Tasosu, u Pragu, na obalama Peloponeza, u Istanbulu, Solunu ili negde na širokom, slanom moru.

Ne znam jesi li ikad razmišljala o tome – da je čovek večiti potukač i stranac na ovoj zemlji.

Kuda idu patke kada mraz dođe?

One jednostavno odlete, negde na jug. Video sam više puta njihova jata kako odlaze, jedno po jedno, u zemlje u koje sam mogao otići samo u snu.

Gde je naša otadžbina? Gde ćemo mi odleteti kada mraz dođe i vode se zalede?

Kao klinac, bojao sam se vode i bio je potreban jedan paganski ritual da bi se oslobodio straha. Strah je, po rečima moje babe, prešao u mali komadić olova, nalik vodi punoj velikih talasa, oštrih  kresta.

Često sam dolazio na obale te reke koju sada Dunavom zovu.

Neki drugi mladić ju je pre dve hiljade godina možda znao kao Danu, majku bogova – vilenjaka.

Nekad sam tu dolazio noću.

U većini slučajeva sam.

Tada si ti bila tu.

Ne znam možeš li da shvatiš koliko je čudno raditi neke stvari u društvu. Koliko je nestvarno ne biti sam u noći i diviti se u društvu, u tišini, labudovima dok vetar miluje topole… a ne biti istovremeno potčinjen tuđem mozgu?

Pakao su drugi, Raj smo mi.

Pričao sam o Paviću, ali mogao sam pričati o bilo čemu.

Mišići, napeti od trčanja, opuštali su se, lagano.

Duž mojih nerava, niz moju kičmu teklo je blaženstvo.

Poslednja toplota umirućeg leta sudarala se sa hladnoćom nastupajuće zime i milovala mi kožu, kao nevidljivi prsti voljene žene.

Oblačio sam se nekad u crno. Svaki dan, ali moja boja je zelena.

Duboka zelena u šumi bukvi, u leto.

Svetlo zelena voda koju seku vesla.

Smaragdna boja ostrva vila i svetaca.

Kao jed zelena voda jedne reke u kojoj se bojim da plivam a na kojoj je jedan paša sagradio veliki, kameniti most.

Svetlo zelena boja biljki koje hrle ka Suncu, željne da daju plod.

Gde su se sakrili labudovi?

Verujem da su i dalje tamo, na crnoj reci, na međi edemskoj.

A gde smo mi?

Sa ove visine ja gledam ka tebi.

Ni jedan labud nije imao takva krila kao što ih ima misao.

Ni jedan talas reke nije napisao na pesku pesme čežnje kao što ih ja pišem.

Sećanje na baršun tvoje kože još živi na jagodicama mojih prstiju.

,,Kaži im da se vrate.’’

Oni nikad nisu odlazili.

Oni su tamo, na crnim talasima, kao beli cvetovi lotosa.

U ,,Odiseji’’ jedači lotosa zaboravljali bi sve zlo i svaku muku kada bi okusili samo zalogaj te hrane koju su im bogovi dali.

Oni nas čekaju.

Ubraćemo te plodove i podeliti ih, zajedno.

Zaboravićemo na pauke i vode, na izdajstva i izgnanstva i dane koje su pojeli skakavci.

Zaboravićemo na Krunisanu Smrt.

Taj put ću te zagrliti i dozvoliti sebi da osetim  miris tvoje kose a moja ruka tražiže stare puteve na tvojoj koži.

Bićemo sretni, koliko mogu biti sretni izgnanici iz Edena sa ove strane života.

Na obali Fisona, ješćemo slatki lotos i diviti se labudovima a patke će se, iznad nas vraćati kući.

Stefan Brezar

 

australia black and white cold dark
Photo by Kat Jayne on Pexels.com

Fragmenti

– O, Bože, je l to već tri?
– Zar ti ne raniš sutra?
– Verujem da ti je pitanje retoričko..
– CCC…
-Nego, poslušaj ovo, ali kad staviš slušalice i legneš, ne pre. Jesi legla?
– Jesam.
Slagala je. Sedela je za radnim stolom, tako da je stolicu okrenula ka prozoru, s desne strane. Telo joj je bilo savijeno u luk, stopala podignuta na radijator, posmatrala je kako se grad gasi u tragu svetlosti. Sa slušačica je najpre zagolicalo tiho pucketanje. Zamenila ga je melodija. Zelena tačkica je nepomično opstajala i davala joj je osećaj čudne sigurnosti, gotovo da je mogla da oseti njegovo prisustvo. Svetlost ekrana upijala je mrak sobe, tamu koja je zavladala gradom, čije je treperenje posmatrala čitavu noć, gotovo da je mogla da oseti kako pulsira. Zamišljala bi lica koja se kreću sa druge strane svih tih prozora, onih koje je okno njenog uokvirivalo i svih onih koja su mu izmicala. Zamišljala je kako isto tako trepere prozori u njegovom gradu i iza jednog od njih je i on. Zamišljala bi izgled solitera i kej i reku. Nekada bi je svi ti ljudi bez lica podsećali na insekte. Tamo negde napolju ostajao je čitav jedan život i njen i njegov. Sve ono što označavaju stvarnošću. I sve bi to, pred svetlošću ekrana istovremeno postajalo vredno i bezvredno. Činilo bi joj se da čitav svoj život upravo tu stavlja na pozornicu, kao da je postajala svesnija svakog napravljenog koraka, kao da je postajala svesnija i Boga, ma koliko se to činilo besmislenim. Bivala je svesnija da diše, svesnija svakog svog kretanja. Bila je tu, prisutna i nije imalo razloga za očajavanje. Sve ono što je ostajalo u konturama stvarnosti, njene i njegove, zgrade, ulice, reke, prostor, udaljenost među njim, sve bi se poništavalo, jer nikad, kao tu i tada, nisu tako raskošno rasipali život u fragmentima, spontano sastavljajući mozaik. Kao da su u brisanju granica prostora i vremena na prstima doticali večnost i iznova umirali pre smrti.
Ustala je, zapalila cigaretu. Prislonila je laktove na ivicu prozora. Zelena tačkica je namignula. Plava boja se krijumčarila među zvezde. Laku noć ili dobro jutro. Grad je još jednom trepnuo, poslednji put pred novu zoru. Za njim je namignulo i sazvežđe cigarete. Fragmenti života rasuli su se u dimu.

Dijana Redžić