Neizvesnosti

Iznad nas je tiho nebo, sa kojega se polako svlači leto

U visini drhte hladne zvezde

Jesen nam donosi neizvesnost

Pričamo, ušuškani

Uz zvuke klavira

Ali stvarnost šalje duge pipke i u nas mali svet

Prošle ljubavi nas neprestano bole

Ugovori za koje nije jasno hoće li biti produženi

Nepravde za koje smo svesni da bujaju u sumraku

Zašto smo postali pustinjski korov u ovom nestalnom svetu

Zašto se kotrljamo, kad mirišemo?

Iza svakog ljubavnika ostane trag, ožiljak i rana

Sanjarimo o tihim ateljeima i vratima koja samo mi možemo otvoriti

Pustinjski korov želi trnje

Ne bi li odbranio ružu

U svetu od oblaka samo je promena konstantna

Ali bilo bi lepo

Oh, zaista lepo

Zameniti neizvesnot izvesnošću

Da će Sunce

Uprkos svemu

Izaći

Stefan Brezar

Posle tišine

Ponekad, ćutimo dugo

Reči ostanu u dubini

Skršene pritiskom tuge

Ponekad, u nama nema više ničega

Ni bola

Ni patnje

Samo onog mučnog osećaja da ste nešto izgubili

Praznim očima posmatramo bele ptice u visini

I ćutimo

Samo ćutimo

Ali život ide dalje

On ne čeka da se smekšaju srca kamenih anđela

Niti da u sebi nađete pravu reč

Na pozornici života vaša je tačka, Stefane

Izvolite izaći

Svetlost reflektora je tu zbog publike, a ne Vas.

I tako…

Ponovo sam tu

Od mene se očekuje da nešto kažem

Šta očekuje vidljiva i nevidljiva publika?

Živi i mrtvi, znani i viđeni, neznani i neimenovani

Na pozornici sam sam

Moram da razbijem bubnjeve tišine koji odjekuju.

Mogao bih da kažem…

Nemam pesme o ljubavi

Laura je samo devojka iz Zemuna, priznajem to

Ne umem da napišem sonet, a nije da nisam probao

Nisam je preboleo

Niti ću ikada zaboraviti izgubljene prijatelje

Boli me izdaja

Boli me patnja sviju Vas

A posebno me boli tvoja, znaš ti dobro…

MOgu sve to da kažem

Ali to ne činim

Otvaram beležnicu

I pišem

Ovu pesmu

Stefan Brezar

Ulagivanje mraku

Ne treba ići do kraja sveta

Senka je tu

Odmah iza nas

Dovoljno je zaželeti

I zlo je tu

Iz zavisti, straha, bola i smrti

Rastu užasne biljke

Iz bašte noći ubiramo ukleto cveće

Ulagujemo se Mraku koji u nama živi

Okrećemo se

Ne bi li videli senku i čuli šta ona ima da kaže

I darove brojne nudi mrak

Na trenutak

Zaboravljamo sve ono što nas boli

U ekstazi orgije

u ispunjenju osvete

na bojnom polju punom mrtvih dušmana

Osećamo se dobro

Ali kada zamre zadnji krik deteta

I Molohova trbušina bude namirena

Sa Memnonovim zlatom u rukama

Pod Arimanovim crnim barjakom

Osetimo da nešto sitno, savim sitno, nedostaje

Zapitamo se

Zašto bol ne prestaje

Zašto mišicama ne teče ona prava snaga

Zasto Sećanje ne odlazi

Zasto se praznina tako okrutno kezi

I zašto noću ne možemo zaspati

Toliki oltari

Hramovi

Tolike žrtve duše što slabašno treperi u mesu

Toliko ulagivanje mraku

Zašto?

Da bi na kraju

Na samome kraju

Ostali bez onoga sto nam

Ne moze dati ni jedna žrtva ?

Na kraju

Ono što nam treba se ne lovi

Već dođe

Samo dođe

Ako

I samo ako

Mu sami pripremimo dom

A u mraku

Dubokom mraku

se ne gnezde

Bele ptice

Stefan Brezar

Život koji je mogao biti

Video sam te ponovo, iz daljine

Sev crvenila u ovom sivom danu

Fantom jednog prohujalog vremena

Ne muči me više ništa

Ni strast, ni ljubavna potreba

U tebi je sada vremenska kapsula

U tvojim crvenim uvojcima ja vidim život kakav je mogao biti

Jevreji kažu da je u svakom čoveku sadržan jedan svet

U tebi čitava jedna nova galaksija

U tebi je ljubav koja nikad nije porasla

U tebi je potpuna sreća kojoj nikad nije dato da izađe iz ljuske mogućnosti

U tebi je sve ono tanano, što prevazilazi potrebe tela i kaprice duše

U tebi je život koji je mogao biti

Ne boli me ništa

Ali se pitam , da li je moglo biti drugačije

Da li smo mogli živeti jedan drugačiji život

Ruku pod ruku, zajedno hoditi svetom u kojem blede boje

Dočekivati nova, crvena jutra

Ljubiti se, svađati i miriti

Jednom rečju, živeti jedan život koji je mogao biti.

Stefan Brezar

Photo by Matheus Bertelli on Pexels.com

Niko više i ne govori o miru

Niko više i ne govori o miru

Ratni pokliči zaglušili su tihi glas razuma

U vrevi nestao je plač dece

U reci laži Istina pluta udavljena

Kao nesrećna Ofelija

Na pozornici slobodno teče krv

Niko više i ne govori o miru

Sanjari koračaju u rat

Olovni vojnici gaze svet limenim stopama

Niko više i ne govori o miru

Na snimcima ljudi jedu ljude

Mrtav brat je trofej

Niko više i ne govori o miru

Mi smo žrtve naše civilizacije

Novca ima samo za rat

Niko više i ne govori o miru

Iz zgarišta će izrasti čudno cveće

Generacije sa traumom u zenicama

Niko više i ne govori o miru

A o ratu

O ratu slušamo svaki

svaki

prokleto

svaki

dan

Stefan Brezar

Photo by u0410u043bu0435u0441u044c u0423u0441u0446u0456u043du0430u045e on Pexels.com

Pesma

Šta je to pesma

da li potreba

da li nada

da li krik duše

Ili je pesma samonikla

od sviju nezavisna

dar Beskraja

To niko ne zna

Hiljadu lica ima

Ona je lahor proleća

svadbarsko veselje

tužbalica što odjekuje među četom kamenih anđela

Ona je sonet koji je Petrarka spevao Lauri

Ona je ep koji Homer godinama stvaraše u tami i samoći

Pesma trubadura u mirisnoj Provansi

Mračni dragulj Poovog srca

Ona je tu

I kada se sve u prah rasipa

I kada se počinje

I kada se slavi

I kada se tuguje

Neuhvatljiva, nesaznatljiva

Od sviju željena

Arhetip i muza

I zato

kada vam se srce ponese veseljem ili suza krene niz oko

setite je se

jel nije joj dovoljan jedan dan

njoj

što uvek uz čoveka spava

i budi se

svaki put

kad otvorimo usta

i pustimo dušu

da

peva

Stefan Brezar

Krhotine sna

Svi dođemo do toga trena

Blistavi dragulj postane prah

Budimo se iz sna za koji se držimo trepavicama

Od kojeg ne ostaje ništa više od bolnog sećanja

Otišla si

A da nikad nisi ni dolazila

Okrenula leđa

A da me nikad nisi pogledala u oči

Tvoje odsustvo je tvoje prisustvo

Treba pregurati sivi dan

Bez i jedne crvene iskre plamena

da gori, kao mirisni uvojak

KIše su nam oprale tragove

Sada me ne bi onjušile ni njuške tvojih pasa

Ja sam ružno sećanje koje bledi

A opet

Možda snovi tome i služe

Šarena jaja

iz kojih se izležu najlepše ptice

Bez smrti, nema života

Bez pesme, nema lepote

Bez izgubljene drage, nema ni voljene žene

Ali ljudi je

pogledati ljuske sna

makar jednom

sa setom

Photo by Matheus Bertelli on Pexels.com

Prisutnost

Kao duh sam
Iza tankog okna
Posmatram novi život

Tu si ispod ovog zvezdanog neba
Toliko blizu da te mogu dotaći jagodicama
Toliko daleka da bi mi trebali eoni da te vidim u daljini
kao zvezdu na nebu

Jesen je
Uskoro će i zima
Na granama drhte preostali listovi
Ja sanjam da te vidim makar slučajno
U daljini
U magli koja bi me skrila

Još uvek te nisam zaboravio
Odrasli smo zajedno, znaš li to
Da li još uvek mariš?
Nije li tvoje ćutanje odgovor?
Izgubio sam te onog jutra
I više nisam ni senka na tvome zidu
ali se pitam, nisam li nekako prisutan?

Dok padaš u san
Ja sam tu
Krijem se u valovima tvoje kose
Tvoj miris je sladak ujutru
Dok se budiš
NIsam li to rekao toliko puta
ali reći ću još jednom

Nisi dočekao orase
Nisi video plodove svoga rada
Plemenitog napora da prevaziđeš umor svoga tela
A opet si prisutan
Mada si tako daleko

Kuda su nestale te godine
Rasule su se kao pokušalji soneta
Pisanih u jeftinim sveskama

Svet je sada drugačije mesto
A ispod nas
Buja jedan novi svet
U kom sam tek ovlaš prisutan

Oko sebe nekad širimo strah
Naše ljubavi često u orahu sopstva završe
Stisnute tvrdim korama
Najgori je to zatvor
Anđeo u rupi

Treba izaći
U svet
Među ljude

Nije lako to

Iza okna živi jedan vrli novi svet

A ja?

Ja sam još u starom
Dok sam prisutan

Zašto?

On postoji
Kao senka
Uteha

I bojim se
Raspadne li se u рrah, sa svakom uspomenom koja ode
Sa najmanjom mogućnošću
Da bude drugačije

Propašće šansa
Da iz semena prošlosti
Izraste drugačija budućnost

I zato sam još uvek tu
Prisutan
Mada nekad samo to

Stefan Brezar

Kraj leta

Avgust je mesec sete

Tada se leto susreće sa tiranskom zimom bez snega

To je mesec koji treba polako oglodati do koske

Na izrovanim livadama rasklapaju luna park

Kao odbačene igračke leže mašine

Nešto fino u tišini truli

Negde nevidljivi za sve su trenuci hiljada života

Kapi kiše vremena otekle daleko

Tvoj smeh one noći neće li biti uspomena koja bledi i nestaje

I momenti ekstaze se menjaju sa vremenom, iskrivljuje ih nepouzdano sećanje

Redovi stolica i nad njima tišina

Gde su sada svi oni ljudi, onaj period kad se detinjstvo i mladost slobodno mešaju

Ono doba kada smo glupi, tako nevino glupi

Lišće žuti u nepovrat Sasušene trave lome se u рrah

Istina je da se život nastavlja i tokom jeseni i zime Na kraju sve рrođe

Zato treba proživeti do kraja ovaj mesec

Osunčano mesto na suncu, časa vina

Neki tihi zaton

Još neki osmeh

Neka ekstaza

Ne posedujemo zauvek ni jedan trenutak

Ali neka nežno klize niz nas kao kapljice kiše

Neka padaju na nas ko pahulje

Tada ćemo moći ispratiti leto bez sete

I uživati

U jeseni

Što Stiže

Photo by Pan Agresth on Pexels.com

Umor

Sanjao sam teške snove

O dušmaninu koji i ne zna da mi je dušmanin

O izgubljenom osmehu koji živi samo u pesmi

Probudio sam se u jednom drugačijem svetu

U njemu je sijalo Sunce u tihoj ulici

A ja sam bio tako, tako umoran

Rastali smo se na stanici

Ja sam otišao kući, da spavam

U autobusu, gledao sam svet kako promiče

Lenjo, kao niski oblaci po nebu

Još jedno leto prolazi

Još jedna jesen se prikrada

Ja nosim bol mnogih

i onih živih i onih mrtvih

Kako li je bilo Hristu na Golgoti

da nosi na plećima ceo svet

Setim se onog konja iz pesme

što uzalud čezne za odmorom

za zelenom travom i Suncem

Ne mogu da nađem jedan jedini iskreni osmeh

a da nije osmeh deteta, umor nas nagriza kao kiselina

Iznutra i spolja

U ovom svetu punom granica

Ja i dalje čeznem za putem

Za starim padobrodom koji odlazi niz reku

Za onim sunčanim letim detinjstva

Kada je vrućina bila prijatna i donosila sladak umor

Dugo nisam video more

Verujem da sam začet negde na morskoj obali

U meni odjekuje eho talasa

Preko mora je stigao moj praotac

Sa Severa, tražeći toplotu Juga

Umoran sam, tako umoran

Od poslova

od misli

od sudbina

To ne može da izleči jedan odmor

Neko kratko bekstvo od sebe

Treba zakoračiti hrabro u život

I izboriti se da umor ne bude ropstvo dolapa

Već slatka nemoć pred san

Stefan Brezar