I (still) got life

Nezgodno je to odrastanje.Najednom počnu da te primećuju ljudi koje gotovo da ne prepoznaješ . Zure u tebe, od stopala do čela (kao da pogledom opipavaju nastanak prvih bora) i nazad. Ulove na tebi novu jaknu (outlet, zapravo), ili stare, iznošene patike i na osnovu toga vagaju kako ,, živiš“. Nekad im se pogledi zalepe i za knjigu koju držiš u rukama, pa naglas zaključe kako si profesionalno deformisan. Kako god, skupina pitanja koja zameni ono: ,,Ala si poraaasla!“ trebalo bi da bude upakovana u upozorenje za osetljive.

-Koji si razred

-Na fakultetu sam.

-Ooo, već na fakultetu, kako vreme prolazi…I koliko još do kraja?

-Pa, ja sam tek treća godina…

-Aha, ma samo polako, ionako nema posla.

…

-Je li gotova škola?

-Ostalo mi je par ispita do kraja.

-Aha, i kad će to biti gotovo?

-Paa, nisam sigurna, ali nadam se uskoro…

-A ima li neki posao?

-Nadam se  da će biti…( Gledam u pod i pokušavam da ubrzam vreme. Da li je moguće da vožnja liftom traje toliko dugo?)

…

-I je li gotovo?

-Jeste. Diplomirala sam!

-E, hvala Bogu. A posao?

-Pa sad tražim posao, pa videćemo, nadam se.

…

-Komšinice, jesi počela da radiš?

-Nisam još, nalazim nešto ovako malo privatno…

-A šta si ti ono beše završila?

-Književnost.

I tako u beskraj. Crni krug i po njemu poneki pikavac, ili ništa, samo okrugla ispupčenja. Mislim da poznajem svako tamno zrno podnožja jednog novobeogradskog lifta, koji, ispunjen neželjenim pitanjima prerasta u fantastični prostor za mučenje, gde vreme prestaje. Ali, nije to jedini krug. Niotkuda niče zabrinuta rodbina..

– Je li bre, jesi našla posao? Još ništa, a? Znaš šta, najbolje bi bilo da se ti lepo udaš! (To izgovara kao da ti savetuje da odeš na pijacu i kupiš kilo paradajza, na primer.)

-A zašto se ne učlaniš u Stranku? Eto, onaj se učlanio i odMAh dobio posao. Kome teraš inat? Kao da oni znaju za koga bi glasala, šta te briga!

Tu su i oni za koje postojim kao nečija ćerka i to ćerka koja kako je neudata mora imati 29 godina, od sad pa nadalje, iako je, ima tome koji mesec, dopisala broj tri ispred nule.

-A ima li šta novo kod vas (pod novim se podrazuma udaja, kasnije trudnoća). Je l ti ćerka počela da radi?

I naposletku dolaze snađoši.

-Posao se uvek može naći, uvek postoji način da se baviš onim čime želiš, samo treba biti uporan.

-Njoj je nekako upalilo, ali ona je čudo. Šta ćeš, snašla se, uspela je radom i trudom, mukotrpnim.

-Eto, sasvim slučajno sam naletela na to i tako počela da radim. Bilo je suđeno.

Ili, još gore, intmna kukanja kao kontrast javnim parolama: Ja volim svoj posao, Ja volim ljude sa kojima radim, Ja sam ostvario životni san …idemo dalje, sve do patetike.

Okej, bogovi novog doba. Skinula bih vam kapu, ali mislim da je i tekst dosta i da smo sada kvit. Svakako bi trebalo da vam budem zahvalna, jer me podsećate koliko sam zapravo mala, a na kraju dana to i nije tako loše, oslobađajuće je, čak…Uistinu, moja leđa bi se povila pod bremenom koje vi nosite, tako uspravni i nasmejani.

Na kraju dana, postanu ti dragi oni ljudi koji su spremni da priznaju kako je zaista bilo, ili koji ti jednostavno kažu ,,Znam kako je!“. Takvi te podignu na svoja ramena da vidiš jasnije …i dalje…

Postoji nešto što izmiče svim tim praznim pitanjima, a to je ono u šta uskačem kad napustim skučeni prostor lifta- neuhvatljivi život.

Autorka: Dijana Redžić

 

 

 

 

 

…

 

Ne- izgovoreno

Pišem zato da bih bio voljen. Smatram da je to temeljna čežnja pisca.

G. G. Markes

U početku beše reč.

Tako kažu. Za one koji veruju i to je dovoljno.

Zato ih valjda povraćamo kada namirišemo kraj. Iščekujućio rađanje novog početka. Rađaju se mrtvi fetusi reči. Posmatramo njihova telašca, dok im se krv rasipa po našim dlanovima.  Odnose ih od nas. Zagledaju ih sa svih strana, nedorasla čudovišta, seciraju ih i beleže  anomalije. A mi čujemo jauke njihovih mrtvih usana i pitamo se zar ih je toliko teško poslati u tišinu. Neizgovorene…

Reči. Izdišemo ih ne bi li oživeli ,,Nekada davno“ oslabljeno od pretvaranja.   Klonuli, udišući bezrečje, dodajemo crtu i sahranjujemo vlastitu samoproglašenu bajku dopisavši ispred nje ,,anti“ na epitafu.

-Ti treba da napišeš knjigu!

Preglasno je izgovororio. Kao da naređuje. Stojim pored prozora i u dlanu stežem prašnjavu zavesu dok zurim u granje koje mi zaklanja ulicu i nebo. Slobodan ostaje sasvim mali prostor sa druge strane zida i kako bih ga videla moram se propeti na prste i nagnuti. Ostajem da stojim uspravno, odmaram stopala jer danima hodam na prstima praveći se da ne primećujem prašinu rasutu po podu. Tuđu. Žmureći, ja sebi gradim dom u stanu na prvom spratu do kojeg sunce ne dopire. A on me budi svojim preglasno izgovorenim rečima, koje je,nevešto nanizao.  Prišao je i obesio ih mi je oko vrata u nedostatku drugog dara  njihova  me je težina sve više vukla nadole.  Pogrbljena, uzimam u ruke pero i nižem, nižem, nižem. Donosim mu reči,  nanizane, uglačane, izrezbarene, raznobojne, a on ih vrti među dlanovima i rasipa ih po mračnom prostoru. Čujem kako se kotrljaju i mešaju sa prašinom, lome tišinu. Sa zida skidam lovca za snove i vrebam ih, kao odbegle leptire, Zaustavljam ih dlanovima, stopalima u kotrljanju, izvijam se i padam, a on mi se smeje, prezrivo, zlobno…

Prikradam im se usnulima, stežem ih dok ne izgube svest i izlivam na korice, polumrtve. Budim ih svojim strahom. Nosim mu ih umesto doručka i gledam kako po njima čeprka. Reže ih i one cvile. Mrvi ih i one se ponovo mešaju sa prašinom.

Zarobljavam ih, kako dolikuje među korice i nosim mu željenu knjigu. Otvara je i zatvara. Vrhovima prstiju pomera stranice. Štipa ih. Ostaju tragovi jagodica. Tresne koricama. Reči ostaju u mraku. Među ostalim zarobljenicama na polici . Beskorisni nizovi šarenih ukrasa.

Jednim potezom ruke srušiću ih i ćelije- korice će, poput školjki otvoriti svoju nutrinu, ali željene svetlosti neće biti, umesto nje, prekriće ih sitan prah podsetivši na nekadašnje kotrljanje. Kao biljke mesožderke spremne na ugriz iščekivaće dodir. Ispuniće mi pogled, prostor, putovati mojim ušnim kanalima,  mojim krvotokom, pulsirati mojim bilom. Tragajući za njim…Za osvetom ( patetika je imanentna i nema mesta iščudjavanju).

Sve dok jednom  negde, na mestu gde se sastaju java i san, sa druge strane stakla prljave i mračne birtije ne prepoznam  njegovo  lice u masi jednakih. Najpre  neće biti razlike između osmeha i grča. A onda…

Ko zna. Možda ću  odvažno ući, sesti naspram njega i ispijajući gorčinu susreta, osećajući gotovo telesno zadovoljstvo posmatrati kako se preznojava rečima, kako ih nesigurno premešta iz dlana u dlan, kako uzalud ispija gutljaj po gutljaj tišine ne bi li ih umirio.I izaći iz mračne birtije, spokojna, u novi dan.

Na početku beše

reč.

Autorka: Dijana Redžić

Kradljivci snova

– Majka me je nekoliko puta zvala da se vratim. Čudila sam se što me toliko zove, trčala sam, ko bez duše od tetkine do naše kuće. Tata je sedeo tamo, u kućici, i pušio. Pitao me je gde sam bila, a onda šta sam nosila. Majka je šaputala druge boje, al zavraga ja sam nosila plavu bluzu, pa sam mu to i rekla. Isterao je majku napolje a onda me istukao. Znaš li zašto? Iz daljine je video devojku pored vode koja mu je ličila na mene. Bila je sa momkom. Je l ti sad jasno?

Izgovarala je sve to nekako pomirljivo, kao nepromenljivu  životnu činjenicu protiv koje se ne može ništa, a u meni je, sve vreme, buktao vulkan. Nezadovoljstva, tuge, želje za pobunom. Svaki nerv je uznemireno vrištao. Disala sam nekako teško i osećala sam istovremeno potrebu da joj dohvatim ramena i prodrmusam je, da joj vrisnem na uvo da oživi, da se probudi, da me ne gleda tako trapavo, kao uspavana lepotica koja će svaki čas nanovo pasti u san, dok je ne probudi princ iz bajke koju su drugi napisali, za svoj sretan kraj. Da ne dozvole da joj pokore misli, da joj ukradu pravo na snove. Da ne izgubi sebe, dajući saglasnost da je pretvore u još jednu u nizu pokretnih lutki na traci tuđih želja. Umesto toga,nakon trenutaka zarobljenih ćutanjem, pitala sam je: ,, Pa jesi li to bila ti?“, ičšekujući potvrdan odgovor kao slamku spasenja.

-Ne, izgovotila je tiho, spustivši glavu. Kada je moj brat otkrio da mi se onaj udvara, uzeo je sve moje lančiće koje sam imala, spomenare i te sitnice, spakovao ih u jednu kutiju i bacio.

Bez trunke tuge, govori mi, a moja krv se nanovo uzburkava. Kod kuče imam kutije emocionalnog ,,smeća“. Pomislim ponekad kako bih nešto od toga baš i mogla baciti, jer čemu čuvati sve te pokidane ogrlice, rasute perle, pozorišne i bioskopske karte i neposlate razglednice, ali svaki put nanovo odustanem zbog pomisli da baš te beznačajne stvari ispissati  mapu koja če me, kada dođe  zaborav, nanovo spojiti sa nekadašnjim, zahvaljujući kojo se neću iziji brat je spakovao i sahranio njene buduće uspomene, simbolički ubijajući njenu mladost. I ona ćutke pristaje na žrtvu. Ili je sama uspela, da u tom umiranju, usmrti vlastitu bol. Umesto nju, boli mene.

Kada sam svom beogradskom prijatelju ispričala ovu priču,dugo je ćutao. Nije imao komentar, možda prvi put.

Drugi prijatelj mi je rekao da su ti ljudi sretni sa svojim izborima i malograđanski bi bilo terati ih da prave drugačije.

A da li je sretna, zaista sretna, devojka sa imenom opevanim u pesmama?

-Znaš li ko mi se udvara? Miki!

Izgovorila je to nekako pobedonosno. Miki je bio gastarbajter stariji od nje, samim tim i dobar momak po opštim merilima.

– I šta ti kažu tvoji? Pitam je a osećam kako mi knedla u grlu raste i preti odsustvom vazduha.

-Pa milo im je što je bogataš.

Još uvek je bila srednjoškolka, koja mi se hvali Mikijevim poklonima: medvedićima i lančićima, onakvim tričarijama koje joj je brat nešto ranije sahranio, kada je čuo da se nasmejala onom lošem ili zlom, već zavisno od izabranih kriterijuma. Miki se oko nje vrteo celo jedno leto, ali kao prince of charming, koji ima pravo da za sebe izabere dostojnu princezu, banuo bi niotkuda, sa novom vračkom- igračkom u rukama i nanovo nestajao.  Brat- zaštitnik je reagovao na vreme. Ne zbog straha od njene tuge, već zbog straha od vlastite sramote i ispredanja bajki, jer u narodu, dokazano, postoji najveći pripovedački talenat. A devojku sa imenom iz pesme su poslali na studije (očekujući da je to isto što i manastir ) odakle će se vratiti sa novim lančićem oko vrata, i ponovo otpočeti krug. Brat će sad u kutiju spakovati skripte i knjige i sahraniti njeno pravo na obrazovanje. S letom će se pojaviti novi šarmantni princ i biće to, sigurna sam, lepa svadba.

A sreća?

Sreća je naposletku relativan pojam, zar ne?

Autorka: Dijana Redžić

 

 

Mostovi

,, Usred grada velika rijeka teče,

sedam mostova je spaja,

Obalom hodaju tisuće lijepih devojaka

i svaka je drukčija.

Od srca srcu hodaš, da zagriješ ruke

u zrakama ljubavi, tople i velike…

obalom hodaju tisuće lijepih devojaka

i sve su jednake…“

Zamenivši jurnjavu usporenim korakom, ušli su u autobus. Ona je prolazila kroz gužvu osmehujući se jedva vidljivo, gledajući negde u pod, nazigled. Zapravo, ona je lovila zaboravljene misli, brižljivo prikupljane kako bi ih podelila sa njim, svečano, kao na praznik. Niej se okretala, znala je da je prati na putu do središnjeg dela autobusa gde će se zaustaviti u krugu ringišpila čije će okretanje učiniti da povremeno budu blizu više nego inače, da bi se, u sledećem trenutku, naglo odvojili. Koliko se simbolike potkrade o onome što ozančavamo stvarnošću!

Ne pronašavši izgubljene dragocenosti, njen se pogled popeo do prozorskog okna žudeći za nečim što bi pobedilo tišinu, a onda joj se lice ozarilo.

-Kako volim ovaj prizor.

Podigla je lako bradu  ka neodredjenom,  gde se gubila granica izmedju neba i reke, dok je , u samom središtu eksplozije boja i njihovog nestanka, blještao most, kao raširena krila ptice, zaustavljene tek na trenutak u osvajanju prostranstava slobode. Tu negde, gde je sivilo prestajalo, u ravnodušnoj lepoti prizora, skriveno je opravdanje za svaku sitnu ljudsku brigu.

– Uvek me uveri da će sve biti u redu.

Pogledi su im bili usmereni u istom pravcu. Nastupila je tišina, ali ova je bila drugačija od prethodne. Činilo joj se da ova tišina ume da peva. A onda je on, kao da prekida vračanje u čije efekte ni isprva nije verovao, samo se, eto, zaneo, lepotom rituala, duboko uzdahnuo. I pogled mu se vratio medj gužvu.

-Kada bih i ja imao neko takvo mesto…

Uzaludno bi bilo nuditi mu zau azil, to bi doživeo kao milostinju. Verovao je da je u tudjim očima izgubio svoj zavičaj, a ona je znala da je uzalud, jer ga on nije pronašao u svojim. Njegove su oči mrtvo ogledalo koje ne bi orosilo reku ku kada bi izbacila otrovane snove. Zgazio bi mrtva tela, kao da ga se ne tiče. Naposletku, nije on kriv, žuljale su ga tudje reči, tudje misli koje bi zaodenuo kako bi se sakrio od sebe bile su prekratke ili predugačke, pretvarale su ga u tuznog klovna.

po svemu je pala prasina vremena. Po mostovima koji neumorno čuvaju obale, sa kojih sretni gledaju u nebo, a najsrećniji zaborave na razliku između neba i reke.

njih dvoje su dotrčali do takozvanog zrelog doba, ostavljaju sećanja nesređena ubeđeni da ce ih zapuštenost štiti.

Autorka: Dijana Redžić

 

Početak

-Znaš li kako počinje ljubav?

Gledam kako rečenica ispunjava belinu, pa se raskomada na delove koji se, kao sizifovo kamenje skotrljaju u ništavilo…

U prevrtanju izgovorenog koje je dobilo nove začine pa se sa lakoćom topi po jeziku. Rekao bi mi, možda, da su sve to fraze, ili bi bio razočaran mojom pritajenom sentimentalnošću.

Na svojoj strani kreveta pokrijem se tišinom, kao štitom dok kroz šupljine na roletnama lišće krijumčari svetlost.

Ljubav počinje sa strahom…

Tako je lako ne biti živ

Zabole ožiljci nekadašnjih razapinjanja, poteče ona ista stara krv i znaš da si opet tu.

Slutiš nove nemire i otkucaje, živ si, još jedan novi krug, a još negde na dnu fioka nasložene  uspomene kao polomljene igračke sa kojima ne znaš šta bi, i još aveti praznih albuma u tebe grozno zure. Ne kriju li se, iza ovog bedema novi beli zidovi kuće na osami, iza kojih ću, u ludačkoj košulji, uzalud dozivati tvoje glasove kojih  više nema?

Ljubav počinje kad sa jednim pogledom iz dima osetiš da nisi više bezdoman, pa ma to bio i kliše. K ada se bojiš pesama u kojima nisi, kao od novog lutanja. Kada se otkineš na dvoje, pa pored zaspalog drugog loviš snove. Kada se uplašiš njegovog straha i njegove tuge, više nego svoje. Kada se izgubi granica izmedju izgovorenog i neizgovorenog u lakoj igri smisla i besmisla, kada su sve reci istovremeno i velike i male, i pune i prazne…Kada je lako i teško sakriti iza svega što ćutiš i onda kada se time ranjavaš, kada je neminovno otkriti se, sve više, uprkos boli…

A tako je spokojno bilo ne biti živ.

 

Autorka: Dijana Redžić

 

 

 

Svetla grada

Kada sam bila devojcica, tata je jednom govorio o noci u kojoj me nece terati na spavanje, u kojoj cu moci cu da gledam crtane filmove koliko zelim. Razmisljala bih o toj naizgled- bajci. Nikako nisam mogla da dokucim tajnu mogucnosti narusavanja ustaljenog reda.

Godine su prolazile i ja sam, setivsi tog obecanja,nicim  izazvano kao sto secanja najcesce dolaze, shvatila da je govorio o novogodisnjoj noci. Tek tada kada mi vise nista nije znacilo i kada vise nisam bila sigurna da li mi se zelja ostvarila. Verovatno jeste, ali sa zeljama je tako: kada nas otelotvorene tapsu po ramenu, ne prepoznajemo ih , okrecemo im ledja kao strancima i ubrzavamo korak, sve se vise udaljavajuci, dok one ostaju zbunjene i same.

Podrugljivo gledam pahuljicu koja samouvereno treperi iznad Kneza, prerano postavljena, podseca na glumicu koja je istrcala na premijerno izvodjenje pogresne predstave, iscekujuci aplauz zbog sjajno odigrane glavne uloge. NJenim se telom, cini mi se, granaju sve moje novogodisnje zablude…

Grad je okicen i ja zelim ga fotografisem. Idem u srednju skolu i volim vreme pred praznike, jer najavljuje raspust i ne razmisljamo ni o cemu ozbiljnom. Osim o noci koja je za nas imala magijsku vrednost, noci velikog preokreta. Sta je to sto je trebalo da se promeni ne bismo sa sigurnoscu mogli odgovoriti, al nesto je jednostavno moralo biti drugacije sa prvim danom nove godine. Umesto toga, pamtim osecaj teske sminke na kapcima, licu, usnama, koja se, kako sati odmicu, polako pocinje razlivati dok nas prigusena svetla sa podsmehom posmatraju iz coskova, otkrivajuci nase isprane maske. Ujtru bi umorno skidali sa sebe odecu koja je smredela na varke. Grad nisam fotografisala.

Ne tada!

Ne dok kroz njegovu praznicnu obasjanost nisam prosla sa njim. U vremenu koje je za nas bilo karnevalsko i u kojem jos uvek nisam bila svesna da ga zauvek ispracam. Da ce, kada se bude vratio, biti neko koga ne prepoznajem, onako kako se ne prepoznaju ostvarene zelje. Jos uvek ne znam da li zaboravio masku na tom karnevalu ili je stavio neku tek kada se karneval zavrsio. Odavno vise ne razmisljam o tome. Prihvatila sam da neke tajne treba da ostanu to sto jesu. Fotografije sam obrisala jednim pokretom kaziprsta. To je bar lako, nema cepanja i mrcvarenja, preznojavanja i suza u okrsaju sa materijalizovanim uspomenama. Kao da dodirujem dirke klavira, prisecajuci se poznate melodije, obrisala sam deo sebe koji se naziva proslost od godine te i te od datuma tog i tog do…Zmureci…Iz tame u tamu….

i nesto se mislim, ma neka je ta zvezda i  poranila, pa ma ko je tu doneo, ma koliko energije trosila, dok god izaziva neciji smeh, ma kakav on bio.

Naposletku, mozda je vreme da se i neke želje prepoznaju. Tu, ispod nje. U haosu.

Autorka: Dijana Redžić

 

 

 

 

 

 

Buđenje abortiranih snova

 

Šume su ostale iste, ako te to interesuje, na onim mestima gde si zakopavala Budućnost otvorena su izletišta sa zabranama lova na sećanja.

Saladin Brudžović

Polako prodajem snove za blud
kao breme
kad ne letiš krila samo smetaju

Sanin Karamehmedović

Netremice sam posmatrala oslikano saglasje unutrsnjih tišina te noći. Širilo se mojim telom i otkidalo ga od svake misli u novom grču, plamenu koji je pretio da sagori svaku razumsku odluku. Bolelo me podvajanje i činilo mi se da će me dovesti do ludila čiji je početak označavala transedentalna tuga. Tragala sam za sobom u ogledalu, ali me je od lika sa druge strane odvajao veo razmrljanih želja, ogoljena sam ležala na krevetu i grizla jastuk na mestu na kojem su se ugasili snovi, još uvek osećajući zagušljivi miris one vatre u kojoj su sagoreli.Nisam ih prodala, poklonila sam ih, odričući ih se kao lepe, beskorisne stvari, kao odeće koju sam davno prerasla, na kojoj su još uvek postojali tragovi krila, kao ožiljci. Tetovirana sam njihovom slomljenom tišinom. Dok još uvek čuvam nezamagljeno sećanje na let. Do mene, poput dima kroz koji smo se gledali, kao halucinacija dopirale su reči…

-Kažu da ptica i riba mogu da se zaljube jedno u drugo, ali gde bi zajedno živeli?

-Snašli bi se! Ptica bi povremeno mogla da nosi masku sa kiseonikom, a riba da iskoči iz vode. Tu negde, u medjuprostorima između reke i neba, susreli bi se…

-Ne razumeš…

-Razumem.

Uspeva da mi obori baš svaki argument. I svaka moja reč nestane u tišini. Poželim da laže, poželim da pojednostavimo sve u smehu, banalnost  bi donela spasenje. Govorim mu da ovo nije on kakvog znam i da nema potrebe da me folira. Ne odustaje. I moje reči ponovo tonu u tišinu.

-Znam da mi nećeš verovati dok te ne budem oženio.

Neprimerno godinama i navodnoj pameti, zacrvenela sam se. Po prvi put, bi možda, saznanje da je sve laž  bilo lekovito. I odgovaralo bi onome što nazivaju stvarnošću, u kojoj nisam, uprkos trudu, uspela da sagradim stalno prebivalište. Iza sebe sam davno ostavila svakovrsne bajke. Projektor budućih dana prikazuje ga kao lice za kojim tragam, podsećajući na davno svedočanstvo jednog nepoznavanja. Zaricala sam se, tada, da sam živela sa optuženim, da sam poznavala svaku nesavršenost njegovog tela, svaku istinu koju je lako pretvarao u laž, ali da o njemu nisam znala ništa. Odležala sam zbog vlastite Nepromišljenosti, dok mi tuđe reči nisu poklonile azil. Sada su mi od sećanja na počinjeni zločin, dlanovi drhtali, kao od dodira sa davno zaboravljenom opijenošću. I sve je nanovo bilo vrtoglavica kruga, koja je zarobila moj pogled mešajući u njemu događaje i njihovu ponovljivost. Kako su samo čudovišni u  vrtlogu koji nikad ne prestaje!

-Da li si ti mene pitala da li mi smetaju naše razlike? Evo, sad ću ti reći: ni jednog jedinog trenutka ta prepreka za mene ne postoji, niti je postojala, niti će postojati.

– U tome što te nisam pitala nema ničeg uvredljivog. Iskustvo. Znam da ti ne smeta.

Reči pretvaram u neizgovoreno u nadi da se neće maskirati u misli, slepe putnike, nastanivši brod zarobljen u luci razuma.Ubeđujem sebe da će nestati sa dimom. U međuvremenu,  Aveti  abortiranih snova su slomile okove zabrane sećanja. Iskoračile su lako iz svojih grobova, a ja sam verovala da će ih zapuštenost štititi.Lepršaju oko mene, podižu mi ruke u zrak, simulirajući let. Golicaju u meni Nepromišljenost, i postajem vetar, jer nikad nisam ni imala dom, okrećem se oko vlastitog središta  snagom kruga.

-Sanjala sam užasan san. Našla sam malo mače, a onda je, upalo, mojom nepažnjom, u prekrasnu posudu sa zagrejanom vodom, i izgorelo, tako da je licilo na nekakav eksperimentalni fetus, i ja sam morala da sakupim raskomadano telašce i da ga sahranim.

-Možda su to tvoja osećanja?

-Ma daaj, ne bih te izjednačila sa mačetom!

Aveti abortiranih snova stežu moje umorne ruke u svojim kljunovima, dižu ih visoko, i umorno posustaju, odustajući od mene, onako kako sam jednom odustala od njih. Toče se iz mojih vena, još jednom i krvare na istoj strani jastuka i u meni nema više ni mene, ni njega, nestajemo, razlivajući se….

u crvenu….

u plavu…

u crnu i u belu…

među kojima nema razlike

Isto se umire na svim jezicima.

Autorka: Dijana Redžić

Lonac na tufne

Samoca duboka deset hiljada hvati

Nosi postelju na kojoj lezimo, mila;

Volim te, al’ skocit ces morati

Nas san o sigurnosti je samo varka bila.

V. H. ODN

Nakon sto se kazaljke poklope i nastupi gluho doba treba prekinuti sve razgovore kako se, izmedju redova, ne bi prokrijumcarile aveti.

-Znas li sta bih sada zeleo? Nekoga kome bih ujutru spremio dorucak, a onda bismo ga zajedno pojeli. Eto, mali, banalni cin intimnosti, ali to je ono sto mi nedostaje. Tuzno je to sto neki ceznu za svakodnevnicom, dok se drugi ubijaju zbog nje.

Govorim mu da je kasno i da ide da spava. U Zemunu je ionako glupo pisati sonete, u godinama u kojima smo, i sam to sna. Odbacujem misli o nedostajanju, a onda se, na korak do sna, do mene dokotrljao lonac na tufne. I slike su se nanizale, kao da sam nehotice stisnula REPEAT :

-Ne volim sto si toliko vezana za Beograd. Ti nikad ne bi htela da odes odavde.

-Nije istina, volela bih da jednom zivim u manjem mestu, u kuci, negde u Vojvodini.

I iskra je bila zapaljena. Ponesen nadom, poceo je da masta. Gradili smo svoju lutkinu kucu i slikali zivot u njoj.

-Ti ces da pises, ja cu da prevodim, a ti ces lektorisati moje tekstove, imacemo malu bastu ispred i mesicemo hleb, i pred spavanje cemo slusati pucketanje vatre…

– I imacemo onaj lonac na tufne, prekinula sam ga.

Nasmejao se: Gde si se toga setila? Koje boje?

-Pa eto, nekako mislim da sve to ne bi bilo dovoljno  bez crvenog lonca na tufne…

Na korak do sna  bele tufne su se rasule ispred mene kao mrvice do nekog davnog prapostojanja. I sve mi se cinilo tako blizu i tako daleko. Negde u Vojvodini neka je kuca ostala usamljena i kroz nju huje glasovi kojih nema.

A meni se i dalje cini da se smisao sakrio bas u crvenom loncu i odande sa nama igrao žmurke.

Autorka: Dijana Redžić

 

 

Prave i lažne igračke iliti priča zbog koje crvenim

-Na selu imamo puno barbika, pa ćemo da se igramo sa njima.

-Jesu li prave?

-Nisu, plastične su.

-Pa šta ako su plastične, i dalje mogu da se igraju sa njima.

Zacrvenim se kada se setim te situacije. A kažu da su deca do određenih godina bezgrešna. Da me je mama mogla čuti, moje lice bi verovatno prošarao šamar, kao  njena afektivna reakcija izazvana iznenađenjem i stidljivošću zbog takvog postupka deteta kojem je pažljivo birala šta će dati da ponese za užinu kako ne bi uznemirilo neku od druge dece. Ali, mama me nije mogla čuti, ma šta govorila, i kad god pokušavam da proniknem u koren svog postupka, mislim da je on upravo u njenom odsustvu. Trudila sam se nečim da se maskiram, da se sakrijem, izdignuvši se u nadmoćnu poziciju iz koje ću moći da se svetim svima onima koji su neopreznim rečima i pogledima činili da se osetim drugačijom, kao vanzemaljac, kao čudovište, jer nisam imala ono što je bilo uobičajeno da se ima, nisam imala majku.

Crvenilo mi malo ublaži činjenica da se događaj odigrao u detinjstvu. Srećna sam što iz arhive sećanja, među šarenilom, izvlačim baš to sećanje, iz mraka. Crvenilo je uteha, obeležje da sam odrasla u onakvu osobu kakva bi moja moja majka želela da budem. I to je mnogo veći znak uspeha od desetki u indeksu, velikih poslova, gomile dece ili knjiga i ostalih obeležja bitnosti.

Jer, tada smo bili deca i ja sam govorila neoprezno, bez crvenjenja, a sve češće srećem one koji i danas prave razliku između plastičnih i pravih igračaka. Te prave igračke, koje su im najčešće došle spletom okolnosti i bez truda, čine da se osećaju superherojima,  ne shvatavši da prestaju to biti u istom trenu kada ih ispuste iz ruke. Ono što ne znaju, ili se prave da ne znaju, kao što sam se ja u opisanoj situaciji pretvarala, je da smisao igre ne zavisi od kvaliteta igračaka, već od onog ko igru osmišljava, i time joj daruje autentičnost.  U suprotnom, vrednost svake igre,kao čina igre života, na pozornici besmrtnosti gubi vrednost. Jer i gumene i plastične lutke u jednom trenu završe na smeću, gde razlike prestaju

Blagosiljam ožiljke svojih igara, jer me oni podsećaju na sve ono što ne smem  da zaboravim kako bih mogla biti to što želim

„It takes courage to grow up and become who you really are.“

E.E.Cummings

 

Autorka: Dijana Redžić

Prepoznavanje po ožiljcima

-Ja ljudima prvo gledam cipele. Gledam da li su čiste. Gledam im i zube.

Nedavno bih na takve reči ( čak i kad ih izgovara neko nebitan) instiktivno odmerila svoje čizme, pa bi  preusmerila pogled na nokte i naposletku pokušavala da ukrotim lokne, savivši ih u nešto što bi trebalo da liči na punđu, ili, jednostavno, obmotavajući ih oko prstiju u nedogled. Takvu reakciju bi zamenila ona u kojoj grmim na bezmalo ceo svet, skupljen u tom pojedincu spremnom da zažmuri pred bojama i zaodene sve u sivilo. Danas, pak, pomirljivo odmahujem rukom, uz malo smeha koji sve rešava.

Koliko li je  teško, pomislim, kada se svet vidi isključivo onakvim kakav on jeste, određen opštim merilima. Ne gubi li se, upravo tako, sposobnost sanjanja? Ne ubijamo li tako dete u sebi? Ono radoznalo dete čije je upoznavanje stvarnosti jednako njenom ponovnom definisanju.  Jedna devojka posebne lepote napisala je da,  kada je ona bila mala, lutke nisu bile savršene, ali je ona svakoj posvetila priču i time je učinila savršenim. Nakon tih reči, postala sam svesna šta je to što je čini drugačijom od drugih. Ona je uspela da oživi lutke.

Jednom mi je On banuo u predvečerje i  svet  se  zaljuljao u bojama scene iz  francuskih filmova koju bi rado ukrali za kaverku. Tek kasnije,  dok sam prebirala lupom sećanja po utiscima, prosuli su se pred mene detalji. Nedopadljivi. Možda nekad. Možda s nekim.            Ali, u tom trenu su nestali ispod razlivenih boja. Kao što je zajedničko koračanje otreslo prašinu sa naših cipela. Gledajući jedno u drugo, očistili smo se od svake nesavršenosti.

U gradskom prevozu ili na nekoj od  uznemirenih ulica, prepoznajem uznemirene lutke po sadržaju njihovih pogleda. I znam da je svaki nedostatak objašnjiv, sve su to ožiljci života.  Grad je pozornica nesavršenih lutaka koje čekaju da ih oživimo svojim razumevanjem.

Autorka: Dijana Redžić